На југоистоку Турске, надомак границе са Сиријом, у последњих неколико деценија пронађени су остаци неких од најстаријих и најзначајнијих споменика културе, невероватна оставштина из периода праисторије и антике. Надомак обласног града Адијамана налази се планина Немрут чији су поједини делови из античког периода данас на листи Унескове светске културне баштине.

Малено Комагенско краљевство јерменског порекла трајало је на истоку данашње Турске релативно кратко, око двеста година, на прелазу из старе у нову еру. Ипак, због успешности дипломатије кроз три генерације краљева, успело је да опстане готово стишњено између две велике силе – Рима на западу и Персије на истоку. На планини Немрут, на неколико места налазе се археолошки остаци овог краљевства, од којих су најзначајнији породични Каракуш тумулус, две палате (летња и зимска), као и монументални маузолеј најчувенијег од свих, комагенског краља Антиоха Првог (64–34. године п. н. е).

Палата владара

Десет километара од моста, Арсамејску зимску палату комагенских краљева на врху импозантне стене није могуће посетити, јер се унутар зидина врше ископавања. Неколико километара даље, аутомобил смо паркирали на импровизованом паркингу и кроз шумарак и камењар кренули стазом узбрдо ка врху брда на којем се налазе остаци Арсамејске старе тврђаве, летње палате владара Комагенског краљевства. Осим остатака палате и унутрашњих одаја налик пећинама, на узбрдици се налази неколико великих стела с рељефима богова који се рукују с члановима Комагенског краљевства, чиме им дају за право да су божји представници на Земљи. Ови рељефи сматрају се најстаријим уметничким приказима руковања људи икада.

У касно поподне, стигли смо на сам врх планине Немрут, последњу станицу нашег вишечасовног пута по планини. Монументална гробница – тумулус комагенског краља Антиоха Првог, 1987. проглашена је делом Унескове светске културне баштине. На великом паркингу, крајњој станици до које се може возилом, подигнута је велика, модерна стаклена зграда, с музејем, сувенирницом, малим биоскопом, рестораном, фасцинантним погледом на беживотне, сиве планинске врхове и месопотамском реком Еуфрат, у даљини.

Осим сувенира, у радњи се по цени од око један евро може изнајмити ћебе. За оне који се нису најбоље припремили за залазак сунца, сумрак на планини и температуре које су значајно ниже него у подножју, предузимљиви локалци осмислили су да им помогну и зараде. Судећи по броју људи огрнутих ћебадима на врху, изнајмљивање се показало као добра идеја.

Од базне станице ка врху, још километар или два, вози минибус (долмуш). На највишем паркингу, по изласку из минибуса следи изузетно дуг успон степеништем до самог врха – подножја купастог тумулуса – гробнице краља Антиоха Првог. Занимљиво је да је локалитет пронађен потпуно случајно, када је 1881. године немачки инжењер, који је у овом делу земље радио на изградњи пруге за Османлије, открио налазиште. На почетку успона степеништем путокази су сугерисали две опције – стазе које воде ка две „терасе” на врху – Источну и Западну. Коју год да изаберете, стићи ћете на врх с једне или с друге стране тумулуса. Разлика је само у томе што се на Источну терасу долази ради посматрања изласка сунца које у праскозорје осветљава статуе маузолеја, а на Западну терасу ради посматрања друге групе статуа, приликом заласка сунца.

На Западној тераси приказана је и планетарна констелација (Јупитера, Марса и Меркура) на дан 7. јула 62. године
п. н. е., за који се верује да је био датум почетка изградње маузолеја. Изгледа да су антички астролози добро прорачунали када подићи храм који ће живети заувек.

На стази око тумулуса, међу многим локалцима срели смо весело друштванце од њих четворо. Турски водич, у вишедневну руту сличну нашој, самосталној, водио је њих троје: млађу Американку, старијег Американца и средовечног Енглеза. Из црне пластичне кесе коју је поставио на један повећи исклесани антички камен извадио је дволитарску стаклену бутељку са сиријским црним вином, те смо испијајући га у папирним чашама, уз смех и чаврљање о путовањима по Истоку, с њима дочекали залазак сунца, док су нас иза наших леђа, главе комагенских божанстава посматрале.

Током зимских месеци пут до врха планине Немрут је готово потпуно непроходан. Једном, врх планине посетила сам на самом почетку сезоне – у првим данима априла, када је делове планине још увек прекривао снег. У поход на врх кренули смо у касно поподне. Осим што је на самом врху дубљи снег прекривао један део стазе око тумулуса, на спусту с Источне терасе до платоа с долмушима, у сумрак, пред сам крај стазе нашли смо се у проблему јер је један велики део остао непроходан, прекривен огромном белом хрпом снега. Није се могло другачије него у патикама и кроз клизав снег, на косини, са стрмином директно испод нас. Све је ишло добро до последњих неколико корака, до места где је снег покрио и порозне делове надомак стене и моја десна нога која је коракнула завршила је у рупи до врха бутине. Срећом, без икаквих последица.

Гостопримство Курда

Сумрак је већ прекривао врхове планина око нас, када смо заједно с последњим туристима који су посматрали залазак сунца ушли у долмуше који су нас чекали и кренули низбрдо до великог паркинга на базној станици.

Након пола сата вожње стигли смо у сеоски смештај, пансион на обронку планине у селу Карадут (тур. црни дуд), где смо већ неколико пута ноћили у породици седморице браће Курда који га успешно воде. Овај део Турске један је од многих на истоку где живи велика курдска мањина.

Текст и фотографије Ивана Дукчевић

www.umetnostputovanja.rs

Главе богова

На обе стране 49 метара високог тумулуса краљ Антиох поставио је девет метара високе, седеће камене фигуре себе и грчких, јерменских, медејских и персијских божанстава, на тај начин поручивши свима да га и локални, али и туђи богови подржавају у његовој несумњивој величини. Током година, неколико јачих земљотреса уништило је статуе где су главе високе око два метра испале из лежишта и пале на плато (касније су их подигли и на поду усправили).

Мост из римског доба

Сваки пут када бих путовала овом планином посетила бих изузетно очуван, лучни камени мост римског цара Септимија Севера, сазидан крајем другог века нове ере. Смештен подно брда, у широком, исушеном кориту локалне реке Џендере, налази се на месту где она излази из кањона и прави неколико вештачких острваца од шљунка. Мост је сазидао римски генерал стациониран у Самсату и посветио га тадашњем римском цару Септимију Северу, царевој другој жени – царици Јулији Домини (девојци пореклом из Сирије, недалеко од ових крајева) и двојици њихових синова, Каракали и Гети (што је исписано на латинском, на једном делу моста).

Међутим, када је Каракала убио брата Гету да би ступио на чело Римске империје (а њихова мајка на овај чин једног од својих синова одлучила да зажмури и у братоубиству га подржала), један од четири стуба моста који симболизује сваког појединачног члана њихове породице је уништен –  онај који је представљао Гету. Осим што га је убио, Каракала је наредио брисање имена свог брата са свих написа у читавом царству.