Tratoria u vazduhu
Sao Paulo me je ne baš tako davno pozvao na večeru i ja sam „ovakvu jednu prigodu” oberučke prihvatio. Nisam se dvoumio niti jednog trenutka da mi slučajno konjska glava ne završi u krevetu. Nemam konja, ni dvorac niti svilenu crnu posteljinu. Na sebi nosim šešir, a u srcu sva tri svoja kuma, jednog krštenog i dva venčana. Zavoleh Enca, ortodoksnog Italijana jer me je nahranio kao nikada pre. Otvorio je svoju južnjačku oštru i emotivnu dušu, kada smo se upoznali prve moje večeri, i još dublje kad smo se rastajali. Kako sam se opšte i obreo ovde kod njega? U stvari, stari hed hanter Sao Paulo ugovorio mi je dejt, a možda je sve to integralni deo brazilskog sinhroniciteta. Ono sve što sam i pojeo u njemu, bilo je kod Enca. Neka se zna! Ako je uspešno gostio slavnog Pelea, i čuvenog Emersona Fitipaldija, ne vidim razlog zašto ne bi i mene. Nije insistirao da mu poljubim ruku po starom sicilijanskom običaju, niti sam od njega tražio bilo kakvu uslugu. Nisam mu se ni žalio. Nije bilo potrebe. Sve je bilo kao na filmu. Nisam ga pitao, niti guglao, a ni proveravao pred sam dolazak gaji li kojeg Mišelina u sebi. Bolelo me je uvo ima li glupe zvezdice ili nagrade. Ionako su njegove samouke visoko rangirane kulinarske magije predugo igrale najlepšu bosanovu u mom stomaku. Vrhunsko domaće autohtono vino verde na bokal autorizovalo je moćnu brazilsku kiselost, o kojoj svet već dugo priča. Čak bi i Mala Italija u sred jedne ovakve grdosije od grada bila ljubomorna, a kamoli Sicilija odakle potiče moj epizodni junak iz priče. Ni sama tratoria ne zna gde joj je adresa. Tamo je gde je, već predugo. Odavno je već gastronomski konstituisana. Ceo Brazil za nju zna i posećuje je, iako ne bih ponovo umeo da je pronadjem, sve sa kompasom i gugl mapom. Spontano je pronašla mene. Neke stvari treba da se zbrišu i namerno zatru, ali nikako da se zaborave. Tratoria Sarđento po imenu biće večno upamćena, u srcu Sao Paula, moja divna menza u raljama najvećeg južnoameričkog čudovišta satirala je hranom moja nezajažljiva čula. Takav „nenadan poziv” nikada se ne odbija.
Ako mislite da je ovo grad koji će vas oduševiti svojom lepotom grdno ćete se razočarati. Ovde je sve isto, jednolično, pomalo zbunjujuće i konfuzno, da ne kažem frustrirajuće. Ni on sam ne zna koliko je ljudi usisao u sebe. Verovatno više od dvadeset i tri miliona, koliko mu se pripisuje. Kolosalni džin Južne Amerike se ni malo ne šali kada za sebe kaže da je najveći betonski lavirint na svetu. Užasan je tek kada se gleda sa visine. U stvari, zgrane vas njegova nepregledna zapremina koja pri sletanju traje skoro kao čitavo jedno fudbalsko poluvreme. Ako niste znali, iz aviona gledate četrdeset i dva naselja Novi Beograd, zbijenih jedan do drugog. Kada se izračuna, toliko ih stane u jedan Sao Paulo. Impozantno zvuči, nema šta!? Kako li je tek dole u njegovom grotlu? Svako želi da nađe svoje mesto pod betonskim sivim suncem.
Nema ga za mnoge, a mora da juri napred kao lokomotiva. Gura za ceo Brazil i ne staje. Guta sve pred sobom. Ljude, prašumu, zgradurine i velike bulevare, pa čak jede i svoje sopstvene oblake. Sao Paulo uglavnom doručkuje vreo asfalt i ozeblo sunce koje kao da se plaši zelenih divljih krošnji visećih nebodera dok izranja jutarnje, onako bojažljivo. Uglavnom ruča večiti „raš aur” (rush hour) i kolone nepreglednih automobila, pakao kašnjenja i prašinu suvu kao barut koja miriše na kaučuk. Nekada večerava uspone i padove dosadnih predugačkih uskih ulica i sopstvene kablove kao hendmejd crnu pastu, kada mu se obmota oko nogu kao paukova mreža. Spava pokriven najvećim heliodromima na svetu i svetlima u daljini, iako se ne plaši mraka. Odlličan je lovac. Jednako dobar danju, još bolji noću. Isključivo se hrani vašom lošom orijentacijom. Dovoljan je samo jedan nesmotren korak. Tada više ni pun mesec, ni mahovina koja ne postoji ne mogu vam pomoći. Ma samo li zakovrnete u jednu, pa u drugu ulicu više nećete znati gde ste i počinjete da mirišete na odličan ulov. Svaka sledeća je kobna i sledi obaveštenje sa neba da ste potpuno izgubljeni. Dezorijentisanost i noć njegovi su najveći prirodni otrovi i saveznici. Samo znajte da igraju duplu igru. Ulazite u makaze i začarani lavirint iz kojeg više nema izlaza. Na kraju postajete siguran plen. Pojede vas za tili čas. Tada vas ni “zloglasni” Rio ne može spasiti i psovaćete sebe što vam bar on ne otkinu sat i narukvicu sa ruke ili ogrlicu. Ako je kojim slučajem vaša nepažnja sklopila pakt sa sudbinom neka je odradi bar grad moćne obale. Ah, taj zaliv Guanabara, jedna od najlepših uvala na planeti odmah javlja dalje i kreće se u sinhronizovanu i munjevitu akciju. Brazilov „Oušn eleven” (Oceans eleven) momentalno stupa na snagu. Iguazu vodopadima uveliko je isključen mobilni telefon. Vodeni čarobnjak iz carstva čula neverovatne tromeđe trenutno nije dostupan. Od lepote i prirodnih sila sav je iscureo. Parati i „korumpirana” okolna Kosta verde obala najzelenijih ostrva na svetu sa lakoćom zataškavaju zločin. Brazilov organizovani kriminal prirodnih lepota i spoljašnjih sila vrlo je uigran. Možda imate sreće pa uletite pravo u tratoriu Serđento, kao ja tih noći. Tada, nemojte da zahvaljujete sebi, nego svom izgladnelom stomaku i prividnom džet legu što su vam sačuvali glavu na ramenima. Fenomenalan osećaj spasa za prave autosugestivne i nezajažljive ludake i lunarne tipove kao što sam ja.
Nastaviće se…
