Траториа у ваздуху

Сао Пауло ме је не баш тако давно позвао на вечеру и ја сам „овакву једну пригоду” оберучке прихватио. Нисам се двоумио нити једног тренутка да ми случајно коњска глава не заврши у кревету. Немам коња, ни дворац нити свилену црну постељину. На себи носим шешир, а у срцу сва три своја кума, једног крштеног и два венчана. Заволех Енца, ортодоксног Италијана јер ме је нахранио као никада пре. Отворио је своју јужњачку оштру и емотивну душу, када смо се упознали прве моје вечери, и још дубље кад смо се растајали. Како сам се опште и обрео овде код њега? У ствари, стари хед хантер Сао Пауло уговорио ми је дејт, а можда је све то интегрални део бразилског синхроницитета. Оно све што сам и појео у њему, било је код Енца. Нека се зна! Ако је успешно гостио славног Пелеа, и чувеног Емерсона Фитипалдија, не видим разлог зашто не би и мене. Није инсистирао да му пољубим руку по старом сицилијанском обичају, нити сам од њега тражио било какву услугу. Нисам му се ни жалио. Није било потребе. Све је било као на филму. Нисам га питао, нити гуглао, а ни проверавао пред сам долазак гаји ли којег Мишелина у себи. Болело ме је уво има ли глупе звездице или награде. Ионако су његове самоуке високо рангиране кулинарске магије предуго играле најлепшу босанову у мом стомаку. Врхунско домаће аутохтоно вино верде на бокал ауторизовало је моћну бразилску киселост, о којој свет већ дуго прича. Чак би и Мала Италија у сред једне овакве грдосије од града била љубоморна, а камоли Сицилија одакле потиче мој епизодни јунак из приче. Ни сама траториа не зна где јој је адреса. Тамо је где је, већ предуго. Одавно је већ гастрономски конституисана. Цео Бразил за њу зна и посећује је, иако не бих поново умео да је пронадјем, све са компасом и гугл мапом. Спонтано је пронашла мене. Неке ствари треба да се збришу и намерно затру, али никако да се забораве. Траториа Сарђенто по имену биће вечно упамћена, у срцу Сао Паула, моја дивна менза у раљама највећег јужноамеричког чудовишта сатирала је храном моја незајажљива чула. Такав „ненадан позив” никада се не одбија.

Ако мислите да је ово град који ће вас одушевити својом лепотом грдно ћете се разочарати. Овде је све исто, једнолично, помало збуњујуће и конфузно, да не кажем фрустрирајуће. Ни он сам не зна колико је људи усисао у себе. Вероватно више од двадесет и три милиона, колико му се приписује. Колосални џин Јужне Америке се ни мало не шали када за себе каже да је највећи бетонски лавиринт на свету. Ужасан је тек када се гледа са висине. У ствари, згране вас његова непрегледна запремина која при слетању траје скоро као читаво једно фудбалско полувреме. Ако нисте знали, из авиона гледате четрдесет и два насеља Нови Београд, збијених један до другог. Када се израчуна, толико их стане у један Сао Пауло. Импозантно звучи, нема шта!? Како ли је тек доле у његовом гротлу? Свако жели да нађе своје место под бетонским сивим сунцем.

Нема га за многе, а мора да јури напред као локомотива. Гура за цео Бразил и не стаје. Гута све пред собом. Људе, прашуму, зградурине и велике булеваре, па чак једе и своје сопствене облаке. Сао Пауло углавном доручкује врео асфалт и озебло сунце које као да се плаши зелених дивљих крошњи висећих небодера док израња јутарње, онако бојажљиво. Углавном руча вечити „раш аур” (rush hour) и колоне непрегледних аутомобила, пакао кашњења и прашину суву као барут која мирише на каучук. Некада вечерава успоне и падове досадних предугачких уских улица и сопствене каблове као хендмејд црну пасту, када му се обмота око ногу као паукова мрежа. Спава покривен највећим хелиодромима на свету и светлима у даљини, иако се не плаши мрака. Одлличан је ловац. Једнако добар дању, још бољи ноћу. Искључиво се храни вашом лошом оријентацијом. Довољан је само један несмотрен корак. Тада више ни пун месец, ни маховина која не постоји не могу вам помоћи. Ма само ли заковрнете у једну, па у другу улицу више нећете знати где сте и почињете да миришете на одличан улов. Свака следећа је кобна и следи обавештење са неба да сте потпуно изгубљени. Дезоријентисаност и ноћ његови су највећи природни отрови и савезници. Само знајте да играју дуплу игру. Улазите у маказе и зачарани лавиринт из којег више нема излаза. На крају постајете сигуран плен. Поједе вас за тили час. Тада вас ни “злогласни” Рио не може спасити и псоваћете себе што вам бар он не откину сат и наруквицу са руке или огрлицу. Ако je којим случајем ваша непажња склопила пакт са судбином нека је одради бар град моћне обале. Ах, тај залив Гуанабара, једна од најлепших увала на планети одмах јавља даље и креће се у синхронизовану и муњевиту акцију. Бразилов „Оушн елевен” (Oceans eleven) моментално ступа на снагу. Игуазу водопадима увелико је искључен мобилни телефон. Водени чаробњак из царства чула невероватне тромеђе тренутно није доступан. Од лепоте и природних сила сав је исцурео. Парати и „корумпирана” околна Коста верде обала најзеленијих острва на свету са лакоћом заташкавају злочин. Бразилов организовани криминал природних лепота и спољашњих сила врло је уигран. Можда имате среће па улетите право у траториу Серђенто, као ја тих ноћи. Тада, немојте да захваљујете себи, него свом изгладнелом стомаку и привидном џет легу што су вам сачували главу на раменима. Феноменалан осећај спаса за праве аутосугестивне и незајажљиве лудаке и лунарне типове као што сам ја.

Наставиће се…