Luković, sam svoj majstor
Doneo je u medije drsku, originalnu kreativnost. Devedesetih je definitivno pogubio živce; dvehiljaditih je možda pobrkao i lončiće
Petar Luković je reputaciju stekao sa’ranjivanjem domaćih krš bendova u Džuboksu osamdesetih. Zavoleo sam njegove uratke iz prve, od ciničnih „Singlova” do male noćne rubrike pod nazivom „Moja žena, moj šampion” u Reporteru. Bila su to sićušna ostrva teške zaje...cije usred okeana birokratske dosade. Ukratko, Luković je bio jedini novinar koji bi me redovno terao na smeh.
Rok kritičar s povećim parom m..a, a bez dlake na jeziku, pisao je pod vidnim uticajem angloameričke štampe. Dugo nije menjao svoju ekscentričnu specijalizaciju, iako su rok kritičari u medijskom lancu ishrane ispod čak i mog kukavnog esnafa, filmskih kritičara.
Pera je uživo bio daleko od šarmera iz svojih spisa. Žute prste i zube ima svaki pušač koji drži do sebe; njegovi su se zapekli u boju katrana. Čingrijina, na čijem vrhu je stanovao Luković, sekla je moju ulicu, Šarplaninsku. Iz pasivnog kraja su se na koncu svi odselili kojekuda – Dejan Cukić, Darko Lungulov, Miloš Radović – čak sam i sam izbunario bolju lokaciju. Luković je ostao u soliteru na Zvezdari. Stan, doslovno zatrpan magazinima i papirima, ličio mu je na skladište kakve štamparije. Tu definitivno nije bilo ženske ruke: posle smrti supruge, Pera je ostao singl.
Ali firme je menjao plahovito i promiskuitetno, od srbobranske Duge do separatističke Mladine, od konzervativne Politike do pornografskog Sex Cluba, od endemskog Pinka do uvoznog Birna. Vazda je bio u potrazi za makar privremenim azilom za svoj neponovljivi pogled na svet.
Što se tiče Lukovićevih političkih gafova, dodajem samo da je raditi kao slobodni, ili nezavisni, ili takozvani frilens novinar na našem kržljavom tržištu podvig po sebi. Luković je tu neplemenitu veštinu upražnjavao cirka pola veka. Svi glumci sanjaju da igraju Hamleta, ali u stvarnom svetu završe kao Giga iz Boljeg života.
Istina, već je 1976. bilo manje-više jasno o kakvom se čoveku radi: zovemo ih obično belim vranama, crnim ovcama i ružnim pačićima. Luković nije imao dara za socijalizaciju i udruživanje rada. Prosto je bio rođen da bude, što bi rekli na Fejsu, sam svoj majstor.
A to je na koncu i postao. S vremenom je izrastao u prevejanog medijskog vuka – kolumnistu, urednika i pisca. Gledao sam na njega kao uzora koga je nemoguće imitirati. Kao što je, uostalom, slučaj i s njegovom britanskom paralelom, Džuli Burčil.
Upoznao sam Lukovića dok je radio u Vremenu. Tokom našeg nesrećnog građanskog rata vlastodršci, odluke i događaji postali su toliko preterani, tupi, destruktivni i apsurdni da je parodija bila jedina ljudska reakcija. Za njom su posegnuli najlucidniji: Luković u Beogradu i ekipa oko Feral tribjuna u Splitu. Možda je humani izlaz iz začaranog kruga nasilja zaista bio smejanje ratu, cerekanje akterima, keženje istoriji u lice.
Napisao sam nekoliko tekstova za njegov lični rokerski magazin Iks zabava 1997. Čak sam pokušao da krenem njegovim stopama recenzirajući beogradske udavače. Ova posve lukovićevska ideja je neslavno propala, kao na kraju i sam XZ, koji je alternativno distribuisan diljem regiona: Lukoviću bi dolazili ljudi na gajbu, plaćali mu unapred i odnosili svežanj po svežanj.
Cena rubrike „Singlovi” su napušeni rokeri koji su jurili da ga biju. Zezanje političara na portalu E-novine bio je i veći merak i skuplji belaj, jer su ovi osvetoljubiviji. Mete Perinih nekorektnih, ali silno duhovitih napisa tužakale su ga za povredu časti i rušenje ugleda. Ali dok je Denis Kuljiš u Hrvatskoj na sudu izgubio samo jedan ovakav spor, Luković je u Srbiji izgubio sve. Globe su 2016. zapečatile sudbinu portala.
I sam sam bio predmet sprdnje E-novina povodom svog romana Tai 2014, ali nisam to zamerio ni Lukoviću, ni njegovim klonovima. Neka cveta, što reče Nele Karajlić, hiljadu cvetova, makar im ja služio kao đubrivo. Ali cveće je uvelo. Trubadur je zapevao ad hominem adio. Luković je organizovani mobing na njegovu kućnu manufakturu podneo loše: zapatio je rak. To svedoči da je u pitanju osetljiviji čovek nego što na prvi pogled deluje.
Petar zbilja jeste bio panker jugoslovenske novinarske scene i moja simpatija za njega ostala je neugrožena činjenicom da nije bila obostrana. Doneo je u medije drsku, originalnu kreativnost i resku, katkad surovu prestoničku podj..anciju koje nam nikad nije dosta. Devedesetih je definitivno pogubio živce; dvehiljaditih je možda pobrkao i lončiće. Ali istih tih decenija nas je častio gonzo stilom divlje subjektivnog, neretko urnebesnog novinarstva iz prvog lica, po kojem ga svi pamtimo.
U afektu od rane zore, Luković je gutao slogove i reči dok je brzao da nešto panično i nepovezano objasni. Ne zato što je lud kô struja, nego što brzo misli. Podsećao me je na oca svih gonzo novinara Hantera S. Tompsona, koga su i u rodnoj Americi morali da titluju kad bi frfljao na televiziji. Kao da je i Luković sledio čuveni recept naizmeničnog spuštanja s dva depromazepama i podizanja jednim vinjakom. Samo što njemu ni posle sedamdeset tri godine nije bilo bolje.
Petar Pera Luković rođen je u Kraljevu 1951, upokojio se u Beogradu 2024.
