Луковић, сам свој мајстор
Донео је у медије дрску, оригиналну креативност. Деведесетих је дефинитивно погубио живце; двехиљадитих је можда побркао и лончиће
Петар Луковић је репутацију стекао са’рањивањем домаћих крш бендова у Џубоксу осамдесетих. Заволео сам његове уратке из прве, од циничних „Синглова” до мале ноћне рубрике под називом „Моја жена, мој шампион” у Репортеру. Била су то сићушна острва тешке заје...ције усред океана бирократске досаде. Укратко, Луковић је био једини новинар који би ме редовно терао на смех.
Рок критичар с повећим паром м..а, а без длаке на језику, писао је под видним утицајем англоамеричке штампе. Дуго није мењао своју ексцентричну специјализацију, иако су рок критичари у медијском ланцу исхране испод чак и мог кукавног еснафа, филмских критичара.
Пера је уживо био далеко од шармера из својих списа. Жуте прсте и зубе има сваки пушач који држи до себе; његови су се запекли у боју катрана. Чингријина, на чијем врху је становао Луковић, секла је моју улицу, Шарпланинску. Из пасивног краја су се на концу сви одселили којекуда – Дејан Цукић, Дарко Лунгулов, Милош Радовић – чак сам и сам избунарио бољу локацију. Луковић је остао у солитеру на Звездари. Стан, дословно затрпан магазинима и папирима, личио му је на складиште какве штампарије. Ту дефинитивно није било женске руке: после смрти супруге, Пера је остао сингл.
Али фирме је мењао плаховито и промискуитетно, од србобранске Дуге до сепаратистичке Младине, од конзервативне Политике до порнографског Sex Cluba, од ендемског Пинка до увозног Бирна. Вазда је био у потрази за макар привременим азилом за свој непоновљиви поглед на свет.
Што се тиче Луковићевих политичких гафова, додајем само да је радити као слободни, или независни, или такозвани фриленс новинар на нашем кржљавом тржишту подвиг по себи. Луковић је ту неплемениту вештину упражњавао цирка пола века. Сви глумци сањају да играју Хамлета, али у стварном свету заврше као Гига из Бољег живота.
Истина, већ је 1976. било мање-више јасно о каквом се човеку ради: зовемо их обично белим вранама, црним овцама и ружним пачићима. Луковић није имао дара за социјализацију и удруживање рада. Просто је био рођен да буде, што би рекли на Фејсу, сам свој мајстор.
А то је на концу и постао. С временом је израстао у превејаног медијског вука – колумнисту, уредника и писца. Гледао сам на њега као узора кога је немогуће имитирати. Као што је, уосталом, случај и с његовом британском паралелом, Џули Бурчил.
Упознао сам Луковића док је радио у Времену. Током нашег несрећног грађанског рата властодршци, одлуке и догађаји постали су толико претерани, тупи, деструктивни и апсурдни да је пародија била једина људска реакција. За њом су посегнули најлуциднији: Луковић у Београду и екипа око Ферал трибјуна у Сплиту. Можда је хумани излаз из зачараног круга насиља заиста био смејање рату, церекање актерима, кежење историји у лице.
Написао сам неколико текстова за његов лични рокерски магазин Икс забава 1997. Чак сам покушао да кренем његовим стопама рецензирајући београдске удаваче. Ова посве луковићевска идеја је неславно пропала, као на крају и сам XZ, који је алтернативно дистрибуисан диљем региона: Луковићу би долазили људи на гајбу, плаћали му унапред и односили свежањ по свежањ.
Цена рубрике „Синглови” су напушени рокери који су јурили да га бију. Зезање политичара на порталу Е-новине био је и већи мерак и скупљи белај, јер су ови осветољубивији. Мете Периних некоректних, али силно духовитих написа тужакале су га за повреду части и рушење угледа. Али док је Денис Куљиш у Хрватској на суду изгубио само један овакав спор, Луковић је у Србији изгубио све. Глобе су 2016. запечатиле судбину портала.
И сам сам био предмет спрдње Е-новина поводом свог романа Таи 2014, али нисам то замерио ни Луковићу, ни његовим клоновима. Нека цвета, што рече Неле Карајлић, хиљаду цветова, макар им ја служио као ђубриво. Али цвеће је увело. Трубадур је запевао ad hominem adio. Луковић је организовани мобинг на његову кућну мануфактуру поднео лоше: запатио је рак. То сведочи да је у питању осетљивији човек него што на први поглед делује.
Петар збиља јесте био панкер југословенске новинарске сцене и моја симпатија за њега остала је неугрожена чињеницом да није била обострана. Донео је у медије дрску, оригиналну креативност и реску, каткад сурову престоничку подј..анцију које нам никад није доста. Деведесетих је дефинитивно погубио живце; двехиљадитих је можда побркао и лончиће. Али истих тих деценија нас је частио гонзо стилом дивље субјективног, неретко урнебесног новинарства из првог лица, по којем га сви памтимо.
У афекту од ране зоре, Луковић је гутао слогове и речи док је брзао да нешто панично и неповезано објасни. Не зато што је луд кô струја, него што брзо мисли. Подсећао ме је на оца свих гонзо новинара Хантера С. Томпсона, кога су и у родној Америци морали да титлују кад би фрфљао на телевизији. Као да је и Луковић следио чувени рецепт наизменичног спуштања с два депромазепама и подизања једним вињаком. Само што њему ни после седамдесет три године није било боље.
Петар Пера Луковић рођен је у Краљеву 1951, упокојио се у Београду 2024.
