U ljubavi zaborava nema

Radosti koje doživljavamo prihvatamo kao nešto normalno, verujući da život uvek treba da bude prijatan. Njih ponavljamo na jednostavan, često neprimetan način, jer se radost podrazumeva. Od bolova, ponavljanih na složen način, stvaramo umetnost, čak ih ugrađujemo i u trivijalne tvorevine „umetnosti sreće” s klišeiranim razrešenjima životnih drama i uputstvima za ostvarivanje snova.

Potreba da bolove svesno i nesvesno, stalno i namerno ponavljamo proističe iz želje da ih što bolje upoznamo kako bismo najzad doživeli radost. Pošto ne činimo ništa da bismo za njih preuzeli odgovornost i jasno razumeli ono što nam se događa i tako ih, promenivši ponašanje, u sledećem najavljenom susretu izbegli koliko je moguće, mi prisilno ponavljamo susret s modelom „gorkog života koji nije vredan življenja”, preuzetog iz detinjstva i balkanskog bluza. Odomaćena kultura patnje uči nas da u životnim mukama nema ljubavi bez suza. Slepo ponavljanje da je život neprestana muka i da u srcu nema mesta za ljubav i radost dovodi do hroničnih bolova za koje okrivljujemo isključivo druge. Neprekidno uspevamo da sami sebe zavaravamo onako kako to drugome nikad neće poći za rukom.

Zanimljivo je kako je u turbo-folk pesmama koje se slušaju po kafanskim lumperajkama, na svadbama, rođendanima, godišnjicama, krštenju i proslavi punoletstva vidljivo sudaranje emocija onoga što se slavi sa onim o čemu se peva. Ljubav u tim pesmama je često skrivena i zabranjena, rastanak je ostavio neizlečive rane, neverstvo je izazvalo povredu zbog koje je omrznut ceo ljudski rod, a sve se to dešava pod neumitnim dejstvom proklete sudbine koja zna samo da uzima, a ništa da daje. Šizofreni rascep između proslavljanja radosnog dana i crnohumornih jadikovki govori o slatko-gorkom napitku, nekakvom modernom dertu razblaženom jeftinim asocijacijama, koji se ispija bez autentičnog uživanja.

Vera i imitiranje

Uticaj ovih tekstova na srčani udar ili operaciju na otvorenom grudnom košu prepunom ljubavnih problema mnoge uverava kako je mračna slika sveta duboko zasečena ljubavnim skalpelom jedino što zaslužuju. U nekadašnjem društvu oslonjenom na tradiciju bila je potrebna lekovita pesma „za isceljenje duše”. U novokomponovanom društvu tendencija, društvu skrivenih namera, najvažnija težnja jeste aktuelnost, koja se u ovakvim tekstovima ogleda u sveprisutnom nasilju stvarnog sveta. Slično zabavnim i trivijalnim knjigama koje opisom životnih podviga nadahnjuju čitateljke da slede uspešne i voljene junakinje, retrogradno crnilo ljubavnih planeta u popularnom turbo-folku potvrđuje i hrabri žene da je ono što psiholozi imenuju kao toksična ljubav jedini pravi doživljaj između muškarca i žene.

Poetika nasilja uz koje se šenluči nije bez izvesnog sadomazohističkog erotskog naboja. Nedostaju korbači i lanci, ali je zato prisutan poziv iz htonskog mraka, koji uzbuđuje slatkom jezom. Zlostavljač (najčešće muškarac) ispoljava sebičnost, neosetljivo ugrožavajući žrtvu ljubomorom i nasrtajima dok mu ona klečeći žrtvuje samopoštovanje i želju za drugačijim životom. Odbačene i nesigurne, vaspitane da trpe i da se povinuju, podstaknute masovnom kulturom ljubavne boli, mnoge žene se lišavaju slike ljubavi kao ličnog i partnerovog rasta. Poruka ih tvrdoglavo ubeđuje: Ne volim život, al’ živim zbog tebe. I u ovom slučaju, kao i kod omiljenih uzora zabavne literature, postoje vera i imitiranje. Poput brzog mršavljenja herbalajnom, čitateljke su nagrađene trenutnim izbavljenjem iz crne rupe, spasavanjem od kompleksa i podizanjem samouvažavanja, a kažnjene lažnom samoidentifikacijom i predstavom o životu doteranom u fotošopu. Folk-slušateljke se teše da pripadaju ženskom mnoštvu koje na takav način živi, voli i trpi. Time se sestrinstvo pod stresom navikava na logorsku atmosferu i podnošenje proganjanja, trpljenje bez uvažavanja, s geslom „bez mene si niko i ništa” i „šta će ti život ako u njemu mene nema”.

Odsustvo radosti, izostanak podrške i lepih reči, stalno prisustvo besa i tuge mnogima ne izgledaju nimalo sumnjivo. Povećan broj ubistava žena u „ljubavnim” odnosima i porodičnom okruženju dokazuje da ovde ne važi homeopatski princip da se slično leči sličnim. Zaranjajući u ludilo i košmar svakodnevice sve do opasne zone „ljubavi”, folk-slušalac na trenutak preovladava svoju ozbiljnu muku prividnim tešenjem. Malo-pomalo, ti mi uze srce, pa i sve ostalo.

Samo su mozak natopljen alkoholom ili revolucija pri radu njegovih vijuga u stanju da podstaknu drhtaje srca na groteskne tekstove o rastavljenima koje je razdvojio (ti ode na zeleno, ja osta’ na crveno) semafor ili o draganu koji, zbog ostavljene drage što plače na vratima, strepi da mu kućni prag ne povuče vlagu! Neke poruke idu do komičnog apsurda: Što na kafu zoveš mene kada nemaš samlevene? Istrajavanje najproblematičnije strane patrijarhata u pevačicama koje odećom podvlače da je njihovo telo ne samo vlasništvo muškarca već i neke više sile, a tekstom da im je duša u rukama mučitelja, svakodnevno se servira kao nacionalni stimulans.

Muški izvođači deluju neuverljivo i mlako. Oni smeliji, pevajući o ranjenom srcu i ljubavnom porazu, više liče na Poludelog Maksa, mišića nabildovanih u teretani, nego na ojađenog ljubavnika. Ženski glas, istovremeno ciktavo raspustan i muzički neuverljiv, potresno vapi za onim stvarnim i duboko potisnutim u ženskoj prirodi. Skupo plaćeni silikon u stvari plaši jer, s jedne strane obezbeđuje privlačnost i večitu mladost, a s druge, podriva prirodnost pretvarajući vlasnicu u razgolićeni nosač zvuka, pevajuću mašinu izafektiranog glasa i neprirodnih pokreta.

Motiv napaćene nesrećnice vamp-izgleda i sa istaknutim igračkim sposobnostima zacario je u turbo-folku inspirisan pop-kulturom i pojavama Madone i Lejdi Gage, pevačicama koje su uslovile promene na turbo-folk sceni. Toksična ljubav još uvek opstaje, ali se model žrtve preobražava od jedre pitomice koja raspaljuje maštu do kiborga s glasom robota.

Odsustvo samopoštovanja

Nekadašnje darovite devojke sa sela i iz provincije, ne stideći se svog porekla, marljivo su učile i naučile šta sve treba da promene kako bi se prilagodile gradskoj sredini u kojoj se očekivalo da peva onaj ko to zaista ume. Obazrivi dekolte i kontrolisani glas sa umerenim pokretima „iza rampe”, koji su jasno stavljali do znanja dokle sme da se pruži muška ruka, zamenjeni su tokom vremena naglašeno izazovnim njihanjem i upadljivom šminkom koja skriva pogled. Lice oblikovano hiruškim nožem postaje maska iza koje se, osim ritualnog transa, krije duboka osujećenost i nedostatnost, nezadovoljstvo ispoljeno skandalima u žutoj štampi, koji prividno skreću pažnju sa onog što je važno, a što izmiče. Zabuna nastaje u kombinaciji poruka „noćne ptičice sa splava” i devojčurka pastoralne smernosti i naivnosti (poneka frizura s pletenicama). Muškarac je potpuno zbunjen i uplašen jer se izgubila namera da privlačan izgled podstakne njegov voajerski pogled pretvarajući ga, promenom žene u mutantsku tvrđavu, u napetost iz koje proističu bes i agresija.

Odsustvo samopoštovanja sveti se kroz gubitke zdravlja, prijateljstva, radosti, ponosa, slobode, odlučnosti, hrabrosti. Kasnije, pojedinačna osoba i čitav narod neće uspeti da sebi oproste taj nedostatak kojim, u stalnoj borbi za prevlast nad drugima, ubeđuju sebe da su izuzetni. Tražiti od drugih da te vole poseban je vid nadmenosti, ali kukavne poruke o zlehudoj ljubavi i paćeničkom životu pod muškom pesnicom, naglašeno isključive da bi bile istinite, nisu pravi način da se u čoveku zauzda njegova nasilna priroda niti one vode do radosti koja je svima toliko potrebna.