У љубави заборава нема

Радости које доживљавамо прихватамо као нешто нормално, верујући да живот увек треба да буде пријатан. Њих понављамо на једноставан, често неприметан начин, јер се радост подразумева. Од болова, понављаних на сложен начин, стварамо уметност, чак их уграђујемо и у тривијалне творевине „уметности среће” с клишеираним разрешењима животних драма и упутствима за остваривање снова.

Потреба да болове свесно и несвесно, стално и намерно понављамо проистиче из жеље да их што боље упознамо како бисмо најзад доживели радост. Пошто не чинимо ништа да бисмо за њих преузели одговорност и јасно разумели оно што нам се догађа и тако их, променивши понашање, у следећем најављеном сусрету избегли колико је могуће, ми присилно понављамо сусрет с моделом „горког живота који није вредан живљења”, преузетог из детињства и балканског блуза. Одомаћена култура патње учи нас да у животним мукама нема љубави без суза. Слепо понављање да је живот непрестана мука и да у срцу нема места за љубав и радост доводи до хроничних болова за које окривљујемо искључиво друге. Непрекидно успевамо да сами себе заваравамо онако како то другоме никад неће поћи за руком.

Занимљиво је како је у турбо-фолк песмама које се слушају по кафанским лумперајкама, на свадбама, рођенданима, годишњицама, крштењу и прослави пунолетства видљиво сударање емоција онога што се слави са оним о чему се пева. Љубав у тим песмама је често скривена и забрањена, растанак је оставио неизлечиве ране, неверство је изазвало повреду због које је омрзнут цео људски род, а све се то дешава под неумитним дејством проклете судбине која зна само да узима, а ништа да даје. Шизофрени расцеп између прослављања радосног дана и црнохуморних јадиковки говори о слатко-горком напитку, некаквом модерном дерту разблаженом јефтиним асоцијацијама, који се испија без аутентичног уживања.

Вера и имитирање

Утицај ових текстова на срчани удар или операцију на отвореном грудном кошу препуном љубавних проблема многе уверава како је мрачна слика света дубоко засечена љубавним скалпелом једино што заслужују. У некадашњем друштву ослоњеном на традицију била је потребна лековита песма „за исцељење душе”. У новокомпонованом друштву тенденција, друштву скривених намера, најважнија тежња јесте актуелност, која се у оваквим текстовима огледа у свеприсутном насиљу стварног света. Слично забавним и тривијалним књигама које описом животних подвига надахњују читатељке да следе успешне и вољене јунакиње, ретроградно црнило љубавних планета у популарном турбо-фолку потврђује и храбри жене да је оно што психолози именују као токсична љубав једини прави доживљај између мушкарца и жене.

Поетика насиља уз које се шенлучи није без извесног садомазохистичког еротског набоја. Недостају корбачи и ланци, али је зато присутан позив из хтонског мрака, који узбуђује слатком језом. Злостављач (најчешће мушкарац) испољава себичност, неосетљиво угрожавајући жртву љубомором и насртајима док му она клечећи жртвује самопоштовање и жељу за другачијим животом. Одбачене и несигурне, васпитане да трпе и да се повинују, подстакнуте масовном културом љубавне боли, многе жене се лишавају слике љубави као личног и партнеровог раста. Порука их тврдоглаво убеђује: Не волим живот, ал’ живим због тебе. И у овом случају, као и код омиљених узора забавне литературе, постоје вера и имитирање. Попут брзог мршављења хербалајном, читатељке су награђене тренутним избављењем из црне рупе, спасавањем од комплекса и подизањем самоуважавања, а кажњене лажном самоидентификацијом и представом о животу дотераном у фотошопу. Фолк-слушатељке се теше да припадају женском мноштву које на такав начин живи, воли и трпи. Тиме се сестринство под стресом навикава на логорску атмосферу и подношење прогањања, трпљење без уважавања, с геслом „без мене си нико и ништа” и „шта ће ти живот ако у њему мене нема”.

Одсуство радости, изостанак подршке и лепих речи, стално присуство беса и туге многима не изгледају нимало сумњиво. Повећан број убистава жена у „љубавним” односима и породичном окружењу доказује да овде не важи хомеопатски принцип да се слично лечи сличним. Зарањајући у лудило и кошмар свакодневице све до опасне зоне „љубави”, фолк-слушалац на тренутак преовладава своју озбиљну муку привидним тешењем. Мало-помало, ти ми узе срце, па и све остало.

Само су мозак натопљен алкохолом или револуција при раду његових вијуга у стању да подстакну дрхтаје срца на гротескне текстове о растављенима које је раздвојио (ти оде на зелено, ја оста’ на црвено) семафор или о драгану који, због остављене драге што плаче на вратима, стрепи да му кућни праг не повуче влагу! Неке поруке иду до комичног апсурда: Што на кафу зовеш мене када немаш самлевене? Истрајавање најпроблематичније стране патријархата у певачицама које одећом подвлаче да је њихово тело не само власништво мушкарца већ и неке више силе, а текстом да им је душа у рукама мучитеља, свакодневно се сервира као национални стимуланс.

Мушки извођачи делују неуверљиво и млако. Они смелији, певајући о рањеном срцу и љубавном поразу, више личе на Полуделог Макса, мишића набилдованих у теретани, него на ојађеног љубавника. Женски глас, истовремено циктаво распустан и музички неуверљив, потресно вапи за оним стварним и дубоко потиснутим у женској природи. Скупо плаћени силикон у ствари плаши јер, с једне стране обезбеђује привлачност и вечиту младост, а с друге, подрива природност претварајући власницу у разголићени носач звука, певајућу машину изафектираног гласа и неприродних покрета.

Мотив напаћене несрећнице вамп-изгледа и са истакнутим играчким способностима зацарио је у турбо-фолку инспирисан поп-културом и појавама Мадоне и Лејди Гаге, певачицама које су условиле промене на турбо-фолк сцени. Токсична љубав још увек опстаје, али се модел жртве преображава од једре питомице која распаљује машту до киборга с гласом робота.

Одсуство самопоштовања

Некадашње даровите девојке са села и из провинције, не стидећи се свог порекла, марљиво су училе и научиле шта све треба да промене како би се прилагодиле градској средини у којој се очекивало да пева онај ко то заиста уме. Обазриви деколте и контролисани глас са умереним покретима „иза рампе”, који су јасно стављали до знања докле сме да се пружи мушка рука, замењени су током времена наглашено изазовним њихањем и упадљивом шминком која скрива поглед. Лице обликовано хирушким ножем постаје маска иза које се, осим ритуалног транса, крије дубока осујећеност и недостатност, незадовољство испољено скандалима у жутој штампи, који привидно скрећу пажњу са оног што је важно, а што измиче. Забуна настаје у комбинацији порука „ноћне птичице са сплава” и девојчурка пасторалне смерности и наивности (понека фризура с плетеницама). Мушкарац је потпуно збуњен и уплашен јер се изгубила намера да привлачан изглед подстакне његов воајерски поглед претварајући га, променом жене у мутантску тврђаву, у напетост из које проистичу бес и агресија.

Одсуство самопоштовања свети се кроз губитке здравља, пријатељства, радости, поноса, слободе, одлучности, храбрости. Касније, појединачна особа и читав народ неће успети да себи опросте тај недостатак којим, у сталној борби за превласт над другима, убеђују себе да су изузетни. Тражити од других да те воле посебан је вид надмености, али кукавне поруке о злехудој љубави и паћеничком животу под мушком песницом, наглашено искључиве да би биле истините, нису прави начин да се у човеку заузда његова насилна природа нити оне воде до радости која је свима толико потребна.