Junak prelepe Rusije budućnosti

Najvažnije odlikovanje sadašnje Rusije je Junak Rusije. No, u slučaju Alekseja Navaljnog, ja bih ga odlikovao zvezdom Junaka prelepe Rusije budućnosti. Zašto? Navaljnog je smrt momentalno pretvorila u snažnu istorijsku figuru, u čiju čast će vremenom biti nazvane ulice, bulevari, univerziteti, a možda i gradovi. Takva vatrena, aktivna ličnost što se suprotstavlja čitavom sistemu državne vlasti praktično sama, s obzirom na to da su njegovi saradnici uvek pre bili njegovi pomoćnici nego li saborci, teško da će se pronaći u beskrajnim Ruskim prostranstvima. Postoje, naravno, skorašnje analogije sa likom Andreja Saharova ili Borisa Nemcova; to su veličine slične Navaljnom, no Navaljni je neverovatno filmičan usled svojih neočekivanih, upadljivih egzistencijalnih poteza.

Lep mlad muškarac, muž lepe žene privržene mužu i muževljevom delu, otac lepe dece, privlači svojim sumnjama i svojim originalnim rešenjima, oštrinom i osećajem za humor što se izliva u zaraznom smehu. On se ne plaši skandala i provokacija usmerenih protiv njega; on se ničega ne plaši jer zna da je ruska vlast – vlast laži i korupcije, a on se ne plaši onoga što sam ne poštuje. Uz to, obraća pažnju na ukus naroda, njegove strasti, komplekse. Okupao se u različitim političkim vodama: kao mlad bio je član partije Jabuka, član liberalne partije Javlinskog, oprobao se u retorici nacionalističkih Ruskih marševa, zatim se udaljio od nacionalizma, ali je bio poprilično „diplomatičan” povodom pitanja povratka Krima Ukrajini posle njegove aneksije (kako ne bi izgubio podršku gomile sugrađana koji su se strastveno radovali pripajanju poluostrva). Nekako je nespretno rekao da Krim nije sendvič sa kobasicom, za koji treba svi da se otimaju. Ta izjava, a takođe i njegov predlog da se sprovede nezavisni referendum na Krimu (koji je praktično po međunarodnom pravu deo Ukrajine) izazvali su revolt u Evropi, i sve se završilo na tome da je Navaljnom „promakla” Nobelova nagrada za mir, koja mu je bila tako blizu. Zbog tih (i nekih drugih) političkih nepravilnosti do kraja njegovog života nije ga voleo Javlinski, a moja koleginica pisac Ljudmila Ulicka od njega više preferira, po njenim rečima, Vaclava Gavela (a takvog u Rusiji nema). No, u odnosu na vlasti bio je zadivljujuće smeo. Njegove antikorupcijske, raskrinkavajuće filmove o bajkovitom i prokleto neukusnom putinskom dvorcu u Gelendžiku na Kavkazu (po projektu italijanskog arhitekte), ili o neizmernim bogatstvima Dmitrija Medvedeva pogledali su milioni i milioni Rusa; posle toga je bilo jasno da neće izvući živu glavu.

Međusobna mržnja

Međutim, ipak je dovoljno dugo bio istaknut i uspešan političar. U sebi je sjedinio pragmatičara i zanesenjaka. Shvatao je da unesrećeni Rus živi od nade u bolju budućnost. Navaljni je izbacio svoju čuvenu utopističku parolu o prelepoj Rusiji budućnosti. Istovremeno je uspešno stvorio opštu rusku mrežu Fonda borbe protiv korupcije (FBK). Na moskovskim izborima 2013. godine dobio je više od 27 odsto glasova Moskovljana. To je nečuveni uspeh za radikalnog opozicionara. Između njega i Putina stvorili su se odnosi međusobne mržnje, no ta mržnja je kod svakog od njih bila drugačija. Putin je mrzeo Navaljnog kao nekoga ko ga vređa, kao nekoga ko ga je, zbog njegovih despotskih apetita, ukaljao pred narodom. Navaljni je mrzeo Putina ciljano, zbog konkretnih grehova: prevare, praznih obećanja, strasti prema vlasti.

Lično sam poznavao Alekseja zahvaljujući liberalnom radiju Eho Moskve, gde je on imao svoju emisiju, a ja sam bio čest gost te radio-stanice. Govorio sam mu da u njegovom političkom programu nedostaje filozofska osnova. Pa sama iluzija relativno prelepe Rusije budućnosti zasnovana je isključivo na pretpostavci da je zemlju okupirao putinski režim, i svi samo sanjaju o njegovom svrgavanju. S tačke gledišta revolucionara, bio je u pravu u svom diskursu: da bi se narod spasao, treba ga oprati od poroka i uzdići. Navaljni je imao masu poklonika, ali ih očigledno nije bilo dovoljno za revoluciju. Dugo trpljenje naroda, konformizam, ravnodušnost, sveopšti raspad ličnosti u kriminalističkom okruženju, među alkoholičarima, beskućnicima, milionima prosovjetskih penzionera i onih što žive na budžetu – Navaljni je sve to smatrao zlom koje se može savladati, a Putin se, upravo se oslanjajući baš na takva duševna stanja, vremenom i pretvarao u narodnog predsednika.

Navaljni se, međutim, nije plašio Putina čak ni onda kada je vlast počela da aludira na zatvorske kazne, najpre ih povezujući s njegovim navodno trgovačkim mahinacijama (u mladosti je bio preduzetnik, ne bih rekao da je bio uspešan, ali optužbe protiv njega delovale su izmišljeno). Njegova potucanja po sudovima počela su 2014. godine. No, sudovi nisu uplašili Navaljnog; na kraju su ga otrovali „novičokom” – još jedna ruska reč koja je ušla u međunarodnu upotrebu za označavanje otrova. Navaljnog su spasli najpre ruski doktori u Sibiru, zatim su ga podigli na noge nemački doktori u berlinskoj „Šariti”. Vlast je, naravno, negirala trovanje, no, Navaljni se dosetio da se predstavi kao pomoćnik najbližeg Putinovog saborca, pozvavši jednog od učesnika trovanja. Zlosrećni killer se izdao i spalio; vlast, ipak, do dan-danas negira trovanje.

Dalje ponašanje Navaljnog izaziva mnoštvo sporova. Radi se o njegovom povratku u Moskvu posle lečenja. Bio je odmah uhapšen na moskovskom aerodromu, 17. januara 2021. godine, ne prošavši ni pasošku kontrolu. Posle toga, sve do same smrti, ni jedan jedini dan nije proveo na slobodi. Uslovi njegovog zatvoreničkog postojanja sve vreme su se pogoršavali, kazne za antidržavne zločine (predmet o organizaciji „ekstremističkog” društva) rasle su i narasle do 19 godina u zarobljeništvu. Na kraju krajeva, poslali su ga iza Polarnog kruga, u zloglasnu koloniju naročito strogog režima „Polarni vuk”, gde su ga neprekidno, za najmanju grešku (poput nezakopčanog dugmeta na radnom odelu) slali u hladnu sobu Šizo, mnogo puta. Nezamislivo je preživeti u takvim uslovima. Ko je konkretno rukovodio tim mučenjem i uživao u Aleksejevim mukama, može se samo pretpostavljati. Uostalom, disidenti i svetski lideri jednoznačno za smrt Navaljnog optužuju Putina.

Dokumentarni film „Navaljni”

Da li je Navaljni pretpostavljao da se iz Berlina vraća u domovinu u zagrljaj smrti? Očigledno je da se smrti više nije plašio, shvatao je da samo oslobođen straha od smrti može biti u stanju da se bori protiv Putina čak i u zatvoru, ometajući predizbornu kampanju predsednika (ovaj u martu ide na novi šestogodišnji mandat) i raskrinkavajući Putinov napad na Ukrajinu. No, po zakonima Putinove vlasti oni oštroumni oponenti koji ostaju u inostranstvu, uglavnom od vlasti dobijaju pravo na život. Zašto? Pa zato što im ruska politička emigracija lomi krila: oni nemaju direktnog kontakta s narodom, s Rusijom, sa saradnicima. S tačke gledišta političara, Navaljni nije mogao da se ne vrati. No, on je, očigledno, potcenio Putina. Čak i posle lečenja od „novičoka” ostale su mu iluzije da se neće usuditi dva puta da ga unište, da je svojim vaskrsnućem iz mrtvih izvojevao za sebe neku vrstu sigurnosti. Tada, istina, još nije bio započet pozamašan rat sa Ukrajinom koji je pokazao na kakve vojne podvige je spreman ruski car. No, i Putin je potcenio Navaljnog. Ovaj se nije predao čak ni u ljutom zatvoru. Nastavio je borbu protiv vlasti, pronalazeći tajne mogućnosti da iskaže svoje ideje sa arktičkog mesta mučenja. Međutim, ipak je u potpunosti bio u rukama Kremlja, koji je posle smrti Navaljnog kroz usta izvesnog senatora požurio da se izjasni o njemu kao o „nesrećnom slučaju”.

U martu 2023. godine dokumentarni film „Navaljni” kanadskog režisera Danijela Roera dobio je nagradu Oskar. Na kraju filma čuje se navodno zaveštanje Navaljnog, sastavljeno u slučaju smrti: „Poruka je veoma jednostavna: ne predajte se. Ako se to desilo, to znači da smo mi izuzetno snažni tada, kada su oni rešili da me ubiju. I treba iskoristiti tu snagu... Sve što je potrebno da zlo pobedi, to je pasivnost dobrih ljudi. Zato ne treba biti pasivan.” 

Naravno, sam Navaljni bi „nesrećnim slučajem” nazvao sadašnji sistem ruske vlasti koja ga je pobedila u današnjem odsečku istorije. Dalje – mada kada će biti to dalje? – ruska istorija će se licem okrenuti ka Navaljnom i uzeće ga u svoje naručje. Sve će biti dobro. No, da budemo iskreni, Navaljni je bio još relativno mlad političar, umro je sa 47 godina. U emigraciji bi preživeo Putina (71 godina) i sigurno bi odigrao svoju ulogu u posleputinovskom istorijskom dobu. Užasno će nedostajati Rusiji budućnosti.

Prevela s ruskog Melina Panaotović