Јунак прелепе Русије будућности
Лично сам познавао Алексеја Наваљног захваљујући либералном радију Ехо Москве, где је он имао своју емисију, а ја сам био чест гост те радио-станице. Говорио сам му да у његовом политичком програму недостаје филозофска основа
Најважније одликовање садашње Русије је Јунак Русије. Но, у случају Алексеја Наваљног, ја бих га одликовао звездом Јунака прелепе Русије будућности. Зашто? Наваљног је смрт моментално претворила у снажну историјску фигуру, у чију част ће временом бити назване улице, булевари, универзитети, а можда и градови. Таква ватрена, активна личност што се супротставља читавом систему државне власти практично сама, с обзиром на то да су његови сарадници увек пре били његови помоћници него ли саборци, тешко да ће се пронаћи у бескрајним Руским пространствима. Постоје, наравно, скорашње аналогије са ликом Андреја Сахарова или Бориса Немцова; то су величине сличне Наваљном, но Наваљни је невероватно филмичан услед својих неочекиваних, упадљивих егзистенцијалних потеза.
Леп млад мушкарац, муж лепе жене привржене мужу и мужевљевом делу, отац лепе деце, привлачи својим сумњама и својим оригиналним решењима, оштрином и осећајем за хумор што се излива у заразном смеху. Он се не плаши скандала и провокација усмерених против њега; он се ничега не плаши јер зна да је руска власт – власт лажи и корупције, а он се не плаши онога што сам не поштује. Уз то, обраћа пажњу на укус народа, његове страсти, комплексе. Окупао се у различитим политичким водама: као млад био је члан партије Јабука, члан либералне партије Јавлинског, опробао се у реторици националистичких Руских маршева, затим се удаљио од национализма, али је био поприлично „дипломатичан” поводом питања повратка Крима Украјини после његове анексије (како не би изгубио подршку гомиле суграђана који су се страствено радовали припајању полуострва). Некако је неспретно рекао да Крим није сендвич са кобасицом, за који треба сви да се отимају. Та изјава, а такође и његов предлог да се спроведе независни референдум на Криму (који је практично по међународном праву део Украјине) изазвали су револт у Европи, и све се завршило на томе да је Наваљном „промакла” Нобелова награда за мир, која му је била тако близу. Због тих (и неких других) политичких неправилности до краја његовог живота није га волео Јавлински, а моја колегиница писац Људмила Улицка од њега више преферира, по њеним речима, Вацлава Гавела (а таквог у Русији нема). Но, у односу на власти био је задивљујуће смео. Његове антикорупцијске, раскринкавајуће филмове о бајковитом и проклето неукусном путинском дворцу у Геленџику на Кавказу (по пројекту италијанског архитекте), или о неизмерним богатствима Дмитрија Медведева погледали су милиони и милиони Руса; после тога је било јасно да неће извући живу главу.
Међусобна мржња
Међутим, ипак је довољно дуго био истакнут и успешан политичар. У себи је сјединио прагматичара и занесењака. Схватао је да унесрећени Рус живи од наде у бољу будућност. Наваљни је избацио своју чувену утопистичку паролу о прелепој Русији будућности. Истовремено је успешно створио општу руску мрежу Фонда борбе против корупције (ФБК). На московским изборима 2013. године добио је више од 27 одсто гласова Московљана. То је нечувени успех за радикалног опозиционара. Између њега и Путина створили су се односи међусобне мржње, но та мржња је код сваког од њих била другачија. Путин је мрзео Наваљног као некога ко га вређа, као некога ко га је, због његових деспотских апетита, укаљао пред народом. Наваљни је мрзео Путина циљано, због конкретних грехова: преваре, празних обећања, страсти према власти.
Лично сам познавао Алексеја захваљујући либералном радију Ехо Москве, где је он имао своју емисију, а ја сам био чест гост те радио-станице. Говорио сам му да у његовом политичком програму недостаје филозофска основа. Па сама илузија релативно прелепе Русије будућности заснована је искључиво на претпоставци да је земљу окупирао путински режим, и сви само сањају о његовом свргавању. С тачке гледишта револуционара, био је у праву у свом дискурсу: да би се народ спасао, треба га опрати од порока и уздићи. Наваљни је имао масу поклоника, али их очигледно није било довољно за револуцију. Дуго трпљење народа, конформизам, равнодушност, свеопшти распад личности у криминалистичком окружењу, међу алкохоличарима, бескућницима, милионима просовјетских пензионера и оних што живе на буџету – Наваљни је све то сматрао злом које се може савладати, а Путин се, управо се ослањајући баш на таква душевна стања, временом и претварао у народног председника.
Наваљни се, међутим, није плашио Путина чак ни онда када је власт почела да алудира на затворске казне, најпре их повезујући с његовим наводно трговачким махинацијама (у младости је био предузетник, не бих рекао да је био успешан, али оптужбе против њега деловале су измишљено). Његова потуцања по судовима почела су 2014. године. Но, судови нису уплашили Наваљног; на крају су га отровали „новичоком” – још једна руска реч која је ушла у међународну употребу за означавање отрова. Наваљног су спасли најпре руски доктори у Сибиру, затим су га подигли на ноге немачки доктори у берлинској „Шарити”. Власт је, наравно, негирала тровање, но, Наваљни се досетио да се представи као помоћник најближег Путиновог саборца, позвавши једног од учесника тровања. Злосрећни killer се издао и спалио; власт, ипак, до дан-данас негира тровање.
Даље понашање Наваљног изазива мноштво спорова. Ради се о његовом повратку у Москву после лечења. Био је одмах ухапшен на московском аеродрому, 17. јануара 2021. године, не прошавши ни пасошку контролу. После тога, све до саме смрти, ни један једини дан није провео на слободи. Услови његовог затвореничког постојања све време су се погоршавали, казне за антидржавне злочине (предмет о организацији „екстремистичког” друштва) расле су и нарасле до 19 година у заробљеништву. На крају крајева, послали су га иза Поларног круга, у злогласну колонију нарочито строгог режима „Поларни вук”, где су га непрекидно, за најмању грешку (попут незакопчаног дугмета на радном оделу) слали у хладну собу Шизо, много пута. Незамисливо је преживети у таквим условима. Ко је конкретно руководио тим мучењем и уживао у Алексејевим мукама, може се само претпостављати. Уосталом, дисиденти и светски лидери једнозначно за смрт Наваљног оптужују Путина.
Документарни филм „Наваљни”
Да ли је Наваљни претпостављао да се из Берлина враћа у домовину у загрљај смрти? Очигледно је да се смрти више није плашио, схватао је да само ослобођен страха од смрти може бити у стању да се бори против Путина чак и у затвору, ометајући предизборну кампању председника (овај у марту иде на нови шестогодишњи мандат) и раскринкавајући Путинов напад на Украјину. Но, по законима Путинове власти они оштроумни опоненти који остају у иностранству, углавном од власти добијају право на живот. Зашто? Па зато што им руска политичка емиграција ломи крила: они немају директног контакта с народом, с Русијом, са сарадницима. С тачке гледишта политичара, Наваљни није могао да се не врати. Но, он је, очигледно, потценио Путина. Чак и после лечења од „новичока” остале су му илузије да се неће усудити два пута да га униште, да је својим васкрснућем из мртвих извојевао за себе неку врсту сигурности. Тада, истина, још није био започет позамашан рат са Украјином који је показао на какве војне подвиге је спреман руски цар. Но, и Путин је потценио Наваљног. Овај се није предао чак ни у љутом затвору. Наставио је борбу против власти, проналазећи тајне могућности да искаже своје идеје са арктичког места мучења. Међутим, ипак је у потпуности био у рукама Кремља, који је после смрти Наваљног кроз уста извесног сенатора пожурио да се изјасни о њему као о „несрећном случају”.
У марту 2023. године документарни филм „Наваљни” канадског режисера Данијела Роера добио је награду Оскар. На крају филма чује се наводно завештање Наваљног, састављено у случају смрти: „Порука је веома једноставна: не предајте се. Ако се то десило, то значи да смо ми изузетно снажни тада, када су они решили да ме убију. И треба искористити ту снагу... Све што је потребно да зло победи, то је пасивност добрих људи. Зато не треба бити пасиван.”
Наравно, сам Наваљни би „несрећним случајем” назвао садашњи систем руске власти која га је победила у данашњем одсечку историје. Даље – мада када ће бити то даље? – руска историја ће се лицем окренути ка Наваљном и узеће га у своје наручје. Све ће бити добро. Но, да будемо искрени, Наваљни је био још релативно млад политичар, умро је са 47 година. У емиграцији би преживео Путина (71 година) и сигурно би одиграо своју улогу у послепутиновском историјском добу. Ужасно ће недостајати Русији будућности.
Превела с руског Мелина Панаотовић
