Bože mili! Čuda velikoga!
Da li i danas borba protiv dahija još uvek traje?
Mi smo možda mala zemlja, koju tište mnoge muke, ali veoma, veoma ponosna... sudeći bar po spektakularnom višeminutnom vatrometu u četiri grada u Srbiji koji je zadivio i mesec, i zvezde. Tog 15. februara grmelo je i gorelo nebo nad Beogradom, Novim Sadom, Kragujevcem i Nišem, u znak sećanja na velikog Karađorđa i Prvi srpski ustanak, kao i prvi moderni Ustav. Te 1835. „sirotinja raja koja globa davati ne može” digla je i kuku i motiku protiv dahija... Dva veka kasnije, najmodernija pirotehnička sredstva prisetila su se toga dana „kad se ćaše po zemlji Srbiji, po Srbiji zemlji da prevrne...”
Bože mili! Čuda velikoga! Prasak i dim osetili su i čuli svi građani srpskih gradova, a oni koji su bili uz javni servis i mali ekran zasigurno su poskakali iz svojih fotelja. Bilo je još jače nego za bratsku Kinesku novu godinu. Zadivljujuće slike iz drona na svetlosnu vatrenu raskoš nad Beogradom na vodi netremice je gledala skoro dvesta godina kasnije ta ista sirotinja raja. Zadrhtao bi i sam Karađorđe! I Dimitrije Davidović, tvorac Sretenjskog ustava. Šta bi rekli danas naši preci? Da li bi bili ponosni ili bi pomislili da je sva krv bila uzalud? I da li i danas borba protiv dahija još uvek traje?
U svakom slučaju, tog neradnog, prazničnog četvrtka, imali smo čime da se dičimo. Beograd je pod svetlosnom kapom zaličio na velike svetske metropole... AI hologrami ukrasili su važna zdanja. A to što je ono što smo videli na malom ekranu mnogima nedostižan san, te večeri svi su zaboravili. Namrgođeni su bili samo oni kojima je zasmetala promenjena televizijska šema i što su umesto zabavne „Radio Mileve” gledali dosadan i netelevizičan program iz studija, sa neatraktivnom staromodnom i stilski neujednačenom scenografijom, i sagovornicima, koliko god da su promišljeni i glagoljivi, „jedu” TV minute, unedogled. Da li je to ono što zaista želimo da gledamo i slušamo u dane praznika?
Zato nas je iduće večeri javni servis počastio sa dve epizode voljene serije, koja se, u velikom stilu, okončala, do naredne zime... odagnavši, bar na tren, muke i probleme koje i danas imamo u bitki protiv dahija.
I subota je bila praznik za dušu. Doduše, otvorile su nam se nezalečene rane iz naše ne tako daleke prošlosti... Koža sve pamti i svedoči, o patnji i bolu. Upravo je takva bila serija „Koža” Nikole Pejakoviće Kolje. Iako u nekim delovima razvučena i sa brzim, naprečac, krajem, ova banjalučka trilogija ponovo je učinila da nam koža prokrvari, da zaboli i podseti na sve strahote i patnje srpskog narod i bratoubilačkog rata. Možda je ova serija još veći i važniji pomen našoj tragediji od velelepnog vatrometa, koja je stigla u pravi čas, kao opomena, kao krik i jauk... Trebalo bi iz nje da izvučemo pouke. Da oprostimo, ali ne i zaboravimo, i da poučeni i pametniji, više nikada to sebi ne dozvolimo!
„Veselo veče” koje je usledilo nakon serije „Koža” nije bilo baš primereno. Možda je i ovaj muzički serijal, poput „Radio Mileve”, mogao, bar to veče, da pauzira. Jer, nakon „Kože”, bilo nam je potrebno tihovanje i promišljanje. Pogotovo što ovde ništa nije veselo, što glumci iz subote u subotu ponavljaju iste replike, što nisu nimalo inventivni i maštoviti i što tako dobrim gostima, sa velikim životnim iskustvom, ne postavljaju prava pitanja. Sve se svodi na recitovanje, usiljene dijaloge, a Zoran Pajić i Nenad Kamidžorac u improvizovanom radijskom studiju ispred sebe imaju bisere, žive svedoke veka za nama, iz kojih ne uspevaju da izvuku zanimljive priče. U ovoj emisiji jedino što vredi su arhivski snimci iz bogate riznice Radio-televizije Srbije. Već sami oni bude nostalgiju i podsećaju na program kakav smo nekad imali i na ono što danas nemamo i što smo izgubili.
I da se podsetimo reči narodne pesme: „Da vam carstvo dugovječno bude; Vi nemojte raji gorki biti; Nek je harač petnaest dinari; Nek je harač i trideset dinari; Ne iznos’te globa ni poreza; Ne iznos’te na raju bijeda; Ne dirajte u njihove crkve; Ni u zakon, niti u poštenje; Ne ćerajte osvete na raji... Ne može se carstvo zadobiti na dušeku sve duvan pušeći... Vi nemojte raju razgoniti. Po šumama, da od vas zazire. Nego paz’te raju k’o sinove. Tako će vam dugo biti carstvo!”
