Боже мили! Чуда великога!
Да ли и данас борба против дахија још увек траје?
Ми смо можда мала земља, коју тиште многе муке, али веома, веома поносна... судећи бар по спектакуларном вишеминутном ватромету у четири града у Србији који је задивио и месец, и звезде. Тог 15. фебруара грмело је и горело небо над Београдом, Новим Садoм, Крагујевцем и Нишем, у знак сећања на великог Карађорђа и Први српски устанак, као и први модерни Устав. Те 1835. „сиротиња раја која глоба давати не може” дигла је и куку и мотику против дахија... Два века касније, најмодернија пиротехничка средства присетила су се тога дана „кад се ћаше по земљи Србији, по Србији земљи да преврне...”
Боже мили! Чуда великога! Прасак и дим осетили су и чули сви грађани српских градова, а они који су били уз јавни сервис и мали екран засигурно су поскакали из својих фотеља. Било је још јаче него за братску Кинеску нову годину. Задивљујуће слике из дрона на светлосну ватрену раскош над Београдом на води нетремице је гледала скоро двеста година касније та иста сиротиња раја. Задрхтао би и сам Карађорђе! И Димитрије Давидовић, творац Сретењског устава. Шта би рекли данас наши преци? Да ли би били поносни или би помислили да је сва крв била узалуд? И да ли и данас борба против дахија још увек траје?
У сваком случају, тог нерадног, празничног четвртка, имали смо чиме да се дичимо. Београд је под светлосном капом заличио на велике светске метрополе... АИ холограми украсили су важна здања. А то што је оно што смо видели на малом екрану многима недостижан сан, те вечери сви су заборавили. Намргођени су били само они којима је засметала промењена телевизијска шема и што су уместо забавне „Радио Милеве” гледали досадан и нетелевизичан програм из студија, са неатрактивном старомодном и стилски неуједначеном сценографијом, и саговорницима, колико год да су промишљени и глагољиви, „једу” ТВ минуте, унедоглед. Да ли је то оно што заиста желимо да гледамо и слушамо у дане празника?
Зато нас је идуће вечери јавни сервис почастио са две епизоде вољене серије, која се, у великом стилу, окончала, до наредне зиме... одагнавши, бар на трен, муке и проблеме које и данас имамо у битки против дахија.
И субота је била празник за душу. Додуше, отвориле су нам се незалечене ране из наше не тако далеке прошлости... Кожа све памти и сведочи, о патњи и болу. Управо је таква била серија „Кожа” Николе Пејаковиће Коље. Иако у неким деловима развучена и са брзим, напречац, крајем, ова бањалучка трилогија поново је учинила да нам кожа прокрвари, да заболи и подсети на све страхоте и патње српског народ и братоубилачког рата. Можда је ова серија још већи и важнији помен нашој трагедији од велелепног ватромета, која је стигла у прави час, као опомена, као крик и јаук... Требало би из ње да извучемо поуке. Да опростимо, али не и заборавимо, и да поучени и паметнији, више никада то себи не дозволимо!
„Весело вече” које је уследило након серије „Кожа” није било баш примерено. Можда је и овај музички серијал, попут „Радио Милеве”, могао, бар то вече, да паузира. Јер, након „Коже”, било нам је потребно тиховање и промишљање. Поготово што овде ништа није весело, што глумци из суботе у суботу понављају исте реплике, што нису нимало инвентивни и маштовити и што тако добрим гостима, са великим животним искуством, не постављају права питања. Све се своди на рецитовање, усиљене дијалоге, а Зоран Пајић и Ненад Камиџорац у импровизованом радијском студију испред себе имају бисере, живе сведоке века за нама, из којих не успевају да извуку занимљиве приче. У овој емисији једино што вреди су архивски снимци из богате ризнице Радио-телевизије Србије. Већ сами они буде носталгију и подсећају на програм какав смо некад имали и на оно што данас немамо и што смо изгубили.
И да се подсетимо речи народне песме: „Да вам царство дуговјечно буде; Ви немојте раји горки бити; Нек је харач петнаест динари; Нек је харач и тридесет динари; Не износ’те глоба ни пореза; Не износ’те на рају биједа; Не дирајте у њихове цркве; Ни у закон, нити у поштење; Не ћерајте освете на раји... Не може се царство задобити на душеку све дуван пушећи... Ви немојте рају разгонити. По шумама, да од вас зазире. Него паз’те рају к’о синове. Тако ће вам дуго бити царство!”
