Đavolji izazov
Idealni čitalac Knausgorove „Jutarnje zvezde” je intuitivni čitalac, budući da u njoj nema nijednog logičkog i racionalnog razjašnjenja niti razrešenja dramatičnih situacija koje su junake zadesile
Roman Jutarnja zvezda Karla Uvea Knausgora (Booka, 2023), prvi u nizu zamišljenog obimnijeg serijala, kulturni je događaj poput pojave apokaliptičkog filma Melanholija Larsa fon Trira (2011). Razlog tome je njihova nesvakidašnja, izrazito sugestivna i uverljivo upozoravajuća umetnička atmosferičnost: nepoznato nam dolazi u susret, dok ga racio negira, a intuicija prihvata. Sam kraj Knausgorovog romana jezgrovito objavljuje pojavu ultimativno novog: „A večeras se nova zvezda pojavila na nebu. Sada sija iznad mene. Jutarnja zvezda. Znam šta to znači. Znači da je počelo.”
Jutarnja zvezda, unekoliko drugačije od planetarno popularne Knausgorove autofikcije, šestotomne Moje borbe, suočava nas s dvostrukim čitalačkim i interpretativnim izazovima budući da iznova postavlja pitanje o granicama i mogućnostima romana kao književne forme, ali i njegovog značenjskog horizonta. Podeljena je u tri celine – „Prvi dan”, „Drugi dan” i „O smrti i mrtvima. Esej Egila Streja”, u okviru kojih se smenjuju poglavlja u kojima devetoro, međusobno pretežno povezanih, muških i ženskih naratora u prvom licu, u hiperrealističkom maniru, pripoveda o svoja dva životna dana na jugu Norveške. Svako poglavlje ima srodnu strukturu: (banalna) svakodnevica, odnosi prema supružniku, deci, poslu, kriminalističkom slučaju (ritualno ubistvo trojice muzičara) i reakcije na iznenadnu pojavu nepoznatog nebeskog tela nalik ogromnoj sjajnoj zvezdi na noćnom nebu.
Junake-naratore na početku zatičemo u različitim profesionalnim i porodičnim situacijama. Arne, univerzitetski profesor književnosti, provodi letnji odmor s psihotičnom ženom, slikarkom Tuve, i decom; njegov kontemplativni prijatelj Egil živi usamljenički u obližnjoj letnjoj kućici; Katrine, stara školska Egilova drugarica, sveštenica je Norveške crkve i nakon boravka na stručnom seminaru vraća se u porodični dom. Iselin, nesnađena studentkinja, iznajmljuje sobu od bračnog para čiji je nestali sin jedini svedok ritualnog ubistva koje istražuje Justejn, propali novinar kulture, koji taj slučaj vidi kao mogućnost povratka istraživačkom novinarstvu. Justejn je u braku s Turid, koja radi u psihijatrijskoj bolnici i brine se o njenim štićenicima. Sulvej radi kao medicinska sestra u bolnici, na odeljenju hirurgije, i brine o svojoj bolesnoj majci i nehajnoj ćerki.
Onostrano i konkretno
Velika sjajna zvezda pojavljuje se u prvoj celini romana, o čemu različito izveštava osmoro junaka-naratora (čuđenje, strah, divljenje, jeza, ravnodušnost...). Naporedo s pojavom nebeskog čuda, svakodnevica junaka-naratora isklizava u katastrofe i nerazum. Arne i Tuve gotovo da ne mogu da se sporazumeju, a ona sama gubi razum i odvode je u psihijatrijsku bolnicu; Egilu iznenada i nevoljno dolazi sin s kojim ne može da se poveže, a onda obojica nestaju. Emilu, vaspitaču u vrtiću, dete pada sa stolice tokom menjanja pelena o čemu ne obaveštava njegove roditelje nego odlazi na muzičke probe sa svojim bendom. Turid gubi štićenika psihijatrijske klinike zbog nepažnje te on luta nag jezovitom šumom u toku noći. Njen muž Justejn se prekomerno alkoholiše, vara je i provodi noć s umetnicom koju je intervjuisao kako bi potom otišao na mesto zločina masakriranih mladića dok njegov sin u isto vreme puca sebi u grudi iz lovačke puške...
Zvezda kao da kuša junake koji su se najednom zadesili u izrazito nepovoljnim ili tragičkim situacijama, racionalno nepojmljivim i nerazrešivim. Naporedo s navedenim egzistencijalnim dramama i kriminalističkim zapletom, u romanu se otvara onostrani svet koji nagoveštavaju susreti junaka-naratora s različitim životinjama nesvakidašnjeg ponašanja: najezda kraba i bubamara; lisice, zmije i ptice koje ih upadljivo gledaju; jazavci i pacovi koji ih zastrašuju. Junaci osećaju neobjašnjive i izrazite glavobolje, mučnine i nesvestice, a neki gube razum; nailaze na čudnovate, nepoznate ljude, koji ih neočekivano pozdravljaju ili dodiruju, te na bića iz obližnje šume nalik utvarama; samo je najveći grešnik, novinar Justejn uplovio u radikalno iskustvo onostranog, u vidu simboličkog silaska u čistilište, u samom finalu druge celine Jutarnje zvezde. On pije vodu iz reke Lete i pokušava da spase sina koji se zaputio ka mostu koji vodi u svet mrtvih.
Pripovedno majstorstvo Knausgora ogleda se u tome što, poput američkog pisca horora H. F. Lavkrafta, uspeva da apstraktno, onostrano i nepoznato oživi kroz konkretno, svakidašnje i nama poznato. Ipak, ulazak junaka u transcendentni svet Knausgor ostavlja dosledno dvosmislenim: svaki upad onostranih bića ili doživljaja u romanu motivisan je trenutnom slabošću junaka, nesvesticom ili racionalizacijom date situacije (privid, obmana, nesvest, pijanstvo).
Rizična struktura
Ovaj postupak istovremenog obznanjivanja i dezavuisanja onostranog ima moguće uporište u zapažanju vrsnog britanskog književnog kritičara Džejmsa Vuda, 2014. godine, u intervjuu s Knausgorom, povodom Moje borbe: narator ima veru, ali ne može da pronađe utočište u Bogu jer je Bog nestao. U tom smislu, narator je zapadni sekularist, što u njemu izaziva ogromnu tugu, ali i neku vrstu besa. Vudovo zapažanje svojstveno je i većini junaka-naratora Jutarnje zvezde, koja zapravo obznanjuje privid onostranog, ali i privid same stvarnosti. Idealni čitalac Knausgorove Jutarnje zvezde stoga je intuitivni čitalac, budući da u njoj nema nijednog logičkog i racionalnog razjašnjenja niti razrešenja dramatičnih situacija koje su junake zadesile. Postoje samo događaji na vremenskoj liniji koji se naporedo zbivaju na planu svakodnevice i onostranog, a završna celina romana neočekivani je duhovno-religijsko-filozofski esej o smrti iz pera iznenada nestalog Egila Streja.
Ovako zamišljeni struktura i kompozicija romana su rizični jer su imanentni njegovom značenjskom horizontu koji i ne računa na racionalno-logički poredak stvari niti na uzročno-posledične veze pa ni na očekivani romaneskni rasplet dramatičnih događaja. Susret s nepoznatim i novim uslovio je strukturna i narativna rešenja romana koja čitaoca i interpretatora postavljaju u polje nesigurnosti. Jutarnja zvezda će stoga za jedne čitaoce biti roman-supernova, a za druge pripovedno majstorstvo jednog (ne)mogućeg đavola.
