Dvoje kroz vreme
Pogledajte „Dvoje” ako niste. Posle filma predlažem da pustite Biseru Veletanlić, Vokalni kvartet Predraga Ivanovića, Đorđa Marjanovića, Ivu Robića ili kvartet Jožea Privšeka. I pojačajte
Prošle nedelje sam ponovo gledao film „Dvoje” Aleksandra Petrovića iz 1961. godine. U pitanju je ljubavna priča smeštena u Beograd s početka šezdesetih. Dvoje se upoznaju, zavole se, budu godinu dana zajedno, nakon čega se rastanu jer je jedno prestalo da voli. I to je manje više radnja celog filma u jednoj rečenici.
Ako ostavimo scenario po strani, ovaj film je pre svega vizuelni spektakl za sve koji vole Beograd. Iako je snimljen pre više od šest decenija, neke lokacije izgledaju isto kao danas – terasa bioskopa Zvezda, Terazije, Saborna crkva, Brankov most, Kalemegdan ili Kolarčeva zadužbina. Filmom defiluju stari lejland autobusi, stare trole i svet koji je bio slično obučen kao onaj u „Doručku iz Tifanija”, koji je sniman (gle čuda) praktično u isto vreme. Pored njih dvoje, Beograd ima glavnu ulogu u filmu. Kad na te slike dodamo džez muziku koja se sve vreme čuje u pozadini, kao i šlagere Ive Robića i Đorđa Marjanovića, svakom bude jasno koliko je ovo oda jednom vremenu i jednom gradu. Beograd u „Dvoje” ni po čemu ne izgleda da je mnogo iza Njujorka ili Pariza iz tog vremena. S jedne strane je divno što je tako, a druge je malo tužno što je Beograd bio u daljoj budućnosti 1961. nego 2024. Ali to je tema za neki drugi tekst.
Kao i glavni junak Mirko, i ja sam kao mlađi imao običaj da odlazim na Kalemegdan kada sam bio tužan. Uvek sam sa sobom imao vokmen i nekoliko kaseta muzičara koji su pevali o mojim mukama. A one su uglavnom bile ljubavne. Sećam se da sam jedne prolećne noći, početkom veka, proveo nekoliko sati na onom bedemu, gledajući Veliko ratno ostrvo u mraku. Slušao sam Majlsa Dejvisa i nervirao se što mi se raspala jedna veza. Bio sam mlad, tad nisam znao da je nešto tako jednosmerno osuđeno na propast. Ne znam da li sam se osećao usamljenije u toj vezi ili kada je ona prestala. Samo sam dobijao neispunjena obećanja, lepe želje, maštanja i čežnju, dok je ona prava, opipljiva ljubav, bila točena na nekom drugom mestu i ne meni. Bio sam jako žedan. I povređen. Osećao sam kao da ceo svet zabole ona stvar zbog toga, a nju ponajviše. Sreća pa je Majlsova truba ublažavala bol. To s muzikom se nikad nije promenilo. I dan-danas kada se izgubim u jednosmernim ulicama, spasava me muzika.
Dok sam po peti put gledao „Dvoje” pre neko veče, setio sam se svih tih mojih usamljenih subota na Kalemegdanu. Subota je taj dan kada imaš osećaj da se ceo svet super provodi, kada ti se čini da se svi ljube, smuvavaju, plešu i smeju. To misliš naročito onda kada ti ne provodiš subotu tako. I onda spakujem vokmen ili diskmen, omiljene kasete ili diskove, i pravac put Kališa među sve njih srećne. U takvim stanjima sam nekoliko puta sedeo na jednoj klupi koja se nalazi nedaleko od one fontane na kojoj je sedeo glavni junak u filmu. Pored te klupe sam prošao pre nekoliko godina kada sam poslednji put bio na Kalemegdanu. Još uvek je tu.
Kao što sam rekao, film „Dvoje” je vizuelno savršen, 10 od 10 ako mene pitate. Ono gde malo škripi je scenario. Dijalozi su često previše banalni, likovi malo naivni, a samim tim je teže poverovati u njihova osećanja. Bol koji likovi osećaju je očigledan, ali njegov koren nije baš uvek najjasniji.
Tako mi je u nekom sanjivom raspoloženju prošle srede pala na pamet jedna suluda i sasvim nerealna ideja. Pomislio sam da bih voleo da imam priliku napisati dijaloge za Mirka i Jovanu, junake „Dvoje”. Sada imam iskustva u pisanju, a i nije da mi baš fali životnog iskustva, tj. nije da nikad nisam bio svedok kako velika obećanja, da ne kažem ljubav, postaju jedno veliko ništa. A i sad tačno znam u kojim scenama filma bi se mogle ubaciti neke divne džez pesme snimljene u Beogradu u to vreme. Ideja možda jeste plemenita i kreativna, ali je takođe i besmislena. Tako da sam to popodne samo utonuo u san zamišljajući ono što ne može biti. Nekada se pitam radim li u životu ikad išta drugo.
Godinu dana pre „Dvoje” u Beogradu je snimljen još jedan film s Bebom Lončar u glavnoj ulozi „Ljubav i moda”. U njemu Beograd izgleda još spektakularnije. Nedavno je restauriran, pogledajte novu verziju. Ali on je bio u boji i imao je veći budžet. „Dvoje” je crno-beli, jeftiniji je, mnogo melanholičniji i bliži mom karakteru. Kažu da je bio preteča našeg crnog talasa. Svako ko me malo poznaje zna da su veće šanse da mi se dopadne nešto što ima crno u sebi više od neke npr. ljubičaste haljine ili šta su već nosile one manekenke, dok im je ispod Brankovog mosta Đuza pevao „Devojko mala” u filmu „Ljubav i moda”.
Pogledajte „Dvoje” ako niste. I pored klimavog scenarija, to je film s dušom. Tu dušu nose ljudi dobrih namera – u njemu nema negativaca. A za parče duše je zaslužan i crno-beli Beograd. Posle filma predlažem da pustite Biseru Veletanlić, Vokalni kvartet Predraga Ivanovića, Đorđa Marjanovića, Ivu Robića ili kvartet Jožea Privšeka. Ima sve to na Jutjubu. I pojačajte. Ako vam fali malo lepote u svom ovom sivilu oko nas, eto prilike da vam bar malo zasija.
