Двоје кроз време
Погледајте „Двоје” ако нисте. После филма предлажем да пустите Бисеру Велетанлић, Вокални квартет Предрага Ивановића, Ђорђа Марјановића, Иву Робића или квартет Јожеа Прившека. И појачајте
Прошле недеље сам поново гледао филм „Двоје” Александра Петровића из 1961. године. У питању је љубавна прича смештена у Београд с почетка шездесетих. Двоје се упознају, заволе се, буду годину дана заједно, након чега се растану јер је једно престало да воли. И то је мање више радња целог филма у једној реченици.
Ако оставимо сценарио по страни, овај филм је пре свега визуелни спектакл за све који воле Београд. Иако је снимљен пре више од шест деценија, неке локације изгледају исто као данас – тераса биоскопа Звезда, Теразије, Саборна црква, Бранков мост, Калемегдан или Коларчева задужбина. Филмом дефилују стари лејланд аутобуси, старе троле и свет који је био слично обучен као онај у „Доручку из Тифанија”, који је сниман (гле чуда) практично у исто време. Поред њих двоје, Београд има главну улогу у филму. Кад на те слике додамо џез музику која се све време чује у позадини, као и шлагере Ивe Робића и Ђорђа Марјановића, сваком буде јасно колико је ово ода једном времену и једном граду. Београд у „Двоје” ни по чему не изгледа да је много иза Њујорка или Париза из тог времена. С једне стране је дивно што је тако, а друге је мало тужно што је Београд био у даљој будућности 1961. него 2024. Али то је тема за неки други текст.
Као и главни јунак Мирко, и ја сам као млађи имао обичај да одлазим на Калемегдан када сам био тужан. Увек сам са собом имао вокмен и неколико касета музичара који су певали о мојим мукама. А оне су углавном биле љубавне. Сећам се да сам једне пролећне ноћи, почетком века, провео неколико сати на оном бедему, гледајући Велико ратно острво у мраку. Слушао сам Мајлса Дејвиса и нервирао се што ми се распала једна веза. Био сам млад, тад нисам знао да је нешто тако једносмерно осуђено на пропаст. Не знам да ли сам се осећао усамљеније у тој вези или када је она престала. Само сам добијао неиспуњена обећања, лепе жеље, маштања и чежњу, док је она права, опипљива љубав, била точена на неком другом месту и не мени. Био сам јако жедан. И повређен. Осећао сам као да цео свет заболе она ствар због тога, а њу понајвише. Срећа па је Мајлсова труба ублажавала бол. То с музиком се никад није променило. И дан-данас када се изгубим у једносмерним улицама, спасава ме музика.
Док сам по пети пут гледао „Двоје” пре неко вече, сетио сам се свих тих мојих усамљених субота на Калемегдану. Субота је тај дан када имаш осећај да се цео свет супер проводи, када ти се чини да се сви љубе, смувавају, плешу и смеју. То мислиш нарочито онда када ти не проводиш суботу тако. И онда спакујем вокмен или дискмен, омиљене касете или дискове, и правац пут Калиша међу све њих срећне. У таквим стањима сам неколико пута седео на једној клупи која се налази недалеко од оне фонтане на којој је седео главни јунак у филму. Поред те клупе сам прошао пре неколико година када сам последњи пут био на Калемегдану. Још увек је ту.
Као што сам рекао, филм „Двоје” је визуелно савршен, 10 од 10 ако мене питате. Оно где мало шкрипи је сценарио. Дијалози су често превише банални, ликови мало наивни, а самим тим је теже поверовати у њихова осећања. Бол који ликови осећају је очигледан, али његов корен није баш увек најјаснији.
Тако ми је у неком сањивом расположењу прошле среде пала на памет једна сулуда и сасвим нереална идеја. Помислио сам да бих волео да имам прилику написати дијалоге за Мирка и Јовану, јунаке „Двоје”. Сада имам искуства у писању, а и није да ми баш фали животног искуства, тј. није да никад нисам био сведок како велика обећања, да не кажем љубав, постају једно велико ништа. А и сад тачно знам у којим сценама филма би се могле убацити неке дивне џез песме снимљене у Београду у то време. Идеја можда јесте племенита и креативна, али је такође и бесмислена. Тако да сам то поподне само утонуо у сан замишљајући оно што не може бити. Некада се питам радим ли у животу икад ишта друго.
Годину дана пре „Двоје” у Београду је снимљен још један филм с Бебом Лончар у главној улози „Љубав и мода”. У њему Београд изгледа још спектакуларније. Недавно је рестауриран, погледајте нову верзију. Али он је био у боји и имао је већи буџет. „Двоје” је црно-бели, јефтинији је, много меланхоличнији и ближи мом карактеру. Кажу да је био претеча нашег црног таласа. Свако ко ме мало познаје зна да су веће шансе да ми се допадне нешто што има црно у себи више од неке нпр. љубичасте хаљине или шта су већ носиле оне манекенке, док им је испод Бранковог моста Ђуза певао „Девојкo малa” у филму „Љубав и мода”.
Погледајте „Двоје” ако нисте. И поред климавог сценарија, то је филм с душом. Ту душу носе људи добрих намера – у њему нема негативаца. А за парче душе је заслужан и црно-бели Београд. После филма предлажем да пустите Бисеру Велетанлић, Вокални квартет Предрага Ивановића, Ђорђа Марјановића, Иву Робића или квартет Јожеа Прившека. Има све то на Јутјубу. И појачајте. Ако вам фали мало лепоте у свом овом сивилу око нас, ето прилике да вам бар мало засија.
