Tri sile protiv Sretenjskog ustava

Užice – O životu i delu Momčila Vukovića Birčanina (1911–1984), ličnog sekretara kralja Petra Drugog i pisca dela o ličnostima iz srpske istorije, koji je posle rata živeo u emigraciji u Minhenu, kod nas se saznalo 2019. godine. Tada je užički Istorijski arhiv, po istraživanjima direktora Željka Markovića, postavio izložbu o Vukoviću pod nazivom „Mumija” (to je Birčaninov nadimak kad je bio kraljev gardista).

Arhiv priprema izdavanje Vukovićeve knjige „Vuk Stefanović Karadžić (1787–1864)”, publikovane 1980. u Minhenu, neobjavljene u Srbiji, sa detaljima iz Vukovog života i tog davnog vremena , a za „Politiku” Željko Marković i ukazuje na njeno poglavlje o Sretenjskom ustavu.

Tu kraljev sekretar Vuković podseća da je knez Miloš Obrenović ovlastio Dimitrija Davidovića da sastavi ustav. „Ovaj ga je sastavio po ugledu na tadašnje evropske ustave, u prvom redu francuski koji garantuje narodna prava i ograničava vladavinu kneza. Ovo je bio ključni zahtev Vukovog pisma. Na Sretenje 2/15. februara 1835. obnarodovan je ovaj ustav, nazvan po danu obnarodovanja Sretenjski”, beleži Birčanin i napominje: „Bio je to tada najslobodniji ustav u Evropi, toliko slobodan da su se sve tri velike sile: Austrija, Rusija i Turska uplašile i uzbunile da se ove ustavne osnove ne prenesu i na njihove zemlje.”

Onda su se te sile udružile protiv Sretenjskog ustava. Austrijski predstavnik u pismu upućenom kancelaru Meternihu kazao da je taj ustav „jedna zabluda 19. veka”. Ruski poslanik u Carigradu Butenjev oglasio je „da je Srbija propala beznadežno zbog francusko-švajcarske konstitucije”. Turski ministar spoljnih poslova nazvao ga je „zaraznim”.

„ Austriju i Rusiju pogađa to što je u njemu stajalo: ’Niko u Srbiji da ne stoji više od tri dana u zatvoru, a da mu se ne javi krivica za koju je zatvoren i da se ne uzme na ispit’. Za policije tih velikih sila, autoritarnih i reakcionarnih koje su hapsile političke protivnike i držale po volji koliko su htele u zatvoru, ovo je bilo neprihvatljivo jer je rušilo osnove režima. Za Tursku je bio problem oslobođenje robova čim stupe na srpsko tle. Ropstvo je formalno bilo ukinuto u Turskoj, no ono je i dalje kao ’nasledno’ postojalo. Tako je došlo do ultimativnog zahteva tri velike sile zajedno da ovaj ustav koji je ’francuski rasad u šumi’ i po sadržini ’republikanski i revolucionaran’ mora odmah da se ukine, što je knez Miloš učinio”, beleži Momčilo Vuković Birčanin, zaključivši da je tako nastavljena lična knjaževa vladavina, ovog puta po volji velikih sila”.

O pojedinim detaljima Sretenjskog ustava autor knjige piše: „Ustav je odredio da se ustanovljava Narodna skupština koju ima da sačinjavaju 100 najodabranijih, najrazumljivijih, najpoštenijih i poverenja narodnog u najvećem stepenu zaslužni deputati”. Taj akt proklamovao je i sudsku nezavisnost: „Sudija ne zavisi u izricanju svoje presude ni od koga u Srbiji do od zakonika srpskog”, a kad „rob stupi na srpsku zemlju, od onoga časa postaje slobodan”. Ali ustav s takvim odredbama, nepoželjan za velike sile, bio je kratkotrajan, ukinut posle samo šest nedelja nakon donošenja.

Autor ovih zapisa Vuković bio je sekretar kralja Petra Drugog prvih poratnih godina u Parizu, pa pokretač i doživotni urednik srpskog glasila „Beli orao” u Minhenu, gde je i sahranjen. Napisao je niz dela o znamenitim ljudima srpske istorije: o Karađorđu, Njegošu, Vuku, Nemanjićima, Karađorđevićima, Nikoli Pašiću, Draži Mihajloviću...