Три силе против Сретењског устава

Ужице – О животу и делу Момчила Вуковића Бирчанина (1911–1984), личног секретара краља Петра Другог и писца дела о личностима из српске историје, који је после рата живео у емиграцији у Минхену, код нас се сазнало 2019. године. Тада је ужички Историјски архив, по истраживањима директора Жељка Марковића, поставио изложбу о Вуковићу под називом „Мумија” (то је Бирчанинов надимак кад је био краљев гардиста).

Архив припрема издавање Вуковићеве књиге „Вук Стефановић Караџић (1787–1864)”, публиковане 1980. у Минхену, необјављене у Србији, са детаљима из Вуковог живота и тог давног времена , a за „Политику” Жељко Марковић и указује на њено поглавље о Сретењском уставу.

Ту краљев секретар Вуковић подсећа да је кнез Милош Обреновић овластио Димитрија Давидовића да састави устав. „Овај га је саставио по угледу на тадашње европске уставе, у првом реду француски који гарантује народна права и ограничава владавину кнеза. Ово је био кључни захтев Вуковог писма. На Сретење 2/15. фебруара 1835. обнародован је овај устав, назван по дану обнародовања Сретењски”, бележи Бирчанин и напомиње: „Био је то тада најслободнији устав у Европи, толико слободан да су се све три велике силе: Аустрија, Русија и Турска уплашиле и узбуниле да се ове уставне основе не пренесу и на њихове земље.”

Онда су се те силе удружиле против Сретењског устава. Aустријски представник у писму упућеном канцелару Метерниху казао да је тај устав „једна заблуда 19. века”. Руски посланик у Цариграду Бутењев огласио је „да је Србија пропала безнадежно због француско-швајцарске конституције”. Турски министар спољних послова назвао га је „заразним”.

„ Аустрију и Русију погађа то што је у њему стајало: ’Нико у Србији да не стоји више од три дана у затвору, а да му се не јави кривица за коју је затворен и да се не узме на испит’. За полиције тих великих сила, ауторитарних и реакционарних које су хапсиле политичке противнике и држале по вољи колико су хтеле у затвору, ово је било неприхватљиво јер је рушило основе режима. За Турску је био проблем ослобођење робова чим ступе на српско тле. Ропство је формално било укинуто у Турској, но оно је и даље као ’наследно’ постојало. Тако је дошло до ултимативног захтева три велике силе заједно да овај устав који је ’француски расад у шуми’ и по садржини ’републикански и револуционаран’ мора одмах да се укине, што је кнез Милош учинио”, бележи Момчило Вуковић Бирчанин, закључивши да је тако настављена лична књажева владавина, овог пута по вољи великих сила”.

О појединим детаљима Сретењског устава аутор књиге пише: „Устав је одредио да се установљава Народна скупштина коју има да сачињавају 100 најодабранијих, најразумљивијих, најпоштенијих и поверења народног у највећем степену заслужни депутати”. Тај акт прокламовао је и судску независност: „Судија не зависи у изрицању своје пресуде ни од кога у Србији до од законика српског”, а кад „роб ступи на српску земљу, од онога часа постаје слободан”. Али устав с таквим одредбама, непожељан за велике силе, био је краткотрајан, укинут после само шест недеља након доношења.

Аутор ових записа Вуковић био је секретар краља Петра Другог првих поратних година у Паризу, па покретач и доживотни уредник српског гласила „Бели орао” у Минхену, где је и сахрањен. Написао је низ дела о знаменитим људима српске историје: о Карађорђу, Његошу, Вуку, Немањићима, Карађорђевићима, Николи Пашићу, Дражи Михајловићу...