Obrati bostan
Imenica bicikl ne prestaje da zbunjuje govornike srpskog jezika. Mnogi ovo prevozno sredstvo nazivaju bicikla, biciklo ili bicikli. Neretko se i oni koji pravilno kažu bicikl zbune kad ovu imenicu treba menjati po padežima
U jezičkoj grupi na internetu postavljeno je pitanje da li je pravilno reći kritikujući roditelji. Komentari na oblik kritikujući bili su mahom negativni – da je rogobatan, nakaradan, preuzet bez razmišljanja od prevodioca sa Gugla, nastao bukvalnim prevođenjem sa engleskog i da u srpskom jeziku to nije pravilno itd.
Tačna je tvrdnja da u savremenom srpskom jeziku ovaj oblik nije pravilan i da je, verovatno, nastao bukvalnim prevodom sa engleskog. Međutim, za ovakve oblike je znao naš stari, predvukovski književni jezik. Istisnuli ih Vuk i njegovi sledbenici, jer ih nije bilo u narodnim govorima. Stidljivo su počeli da ulaze u jezik u prevodima i ostajali u njemu, postajući pridevi, onda kada su označavali neku stalnu osobinu (u bogoslovskim tekstovima, kao ni u delima pisaca koji nisu bili vukovci, poput Njegoša, nikada nisu ni napušteni). Otuda, za razliku od mnogih Evropljana, ne možemo reći čitajući čovek ili kritikujući roditelj, ali možemo stojeća lampa, osiguravajuće društvo, rukovodeći kadrovi, drhteći glas, ponižavajući položaj. Odbacujući ove oblike mi smo ostali uskraćeni za jednu izražajnu mogućnost. Da oni mogu biti dobro rešenje ilustruje primer: „Policajac koji je priveo vozača koji je naleteo na pešaka koji je stajao kraj puta…” Participima bismo skratili iskaz i izbegli nagomilavanje odnosnih rečenica. Zato im, ako bi se oni počeli javljati u većem broju, ne bi trebalo prestrogo suditi.
Kada se oblik kritikujući upotrebi kao glagolski prilog sadašnjeg vremena da označi radnju koja se vrši naporedo, istovremeno s radnjom iskazanom predikatom, on je sasvim ispravan: „Govorio je o rukovodstvu, kritikujući sve redom“ = govorio je i istovremeno sve kritikovao.
***
Imenica bicikl ne prestaje da zbunjuje govornike srpskog jezika. Mnogi ovo prevozno sredstvo nazivaju bicikla, biciklo ili bicikli. Neretko se i oni koji pravilno kažu bicikl zbune kad ovu imenicu treba menjati po padežima. U nedoumici su da li je pravilno reći „ostavio sam svoja bicikla” ili „ostavio sam svoje bicikle” ili nešto treće.
Ove nedoumice su sasvim razumljive, jer u savremenom srpskom jeziku (osim u nekim dijalektima) ne postoje reči koje se završavaju na ovakvo, samoglasničko l. One nam u novije vreme dolaze iz stranih jezika. Takve su i monokl, debakl, šatl, bofl. Menjaju se poput domaćih (ili odavno odomaćenih) imenica muškog roda na suglasnik. Kao što se kaže: „Otvori sve ormane” ili „Zaboravi na ružne dane”, tako će se reći: „Ostavio sam svoje bicikle”. Množina je, dakle, bicikli, bicikala, biciklima, bicikle.
***
Da odgovorimo, na kraju, na pitanje zašto se za čoveka koji je zlo prošao ili propao kaže „obrao je bostan”.
Ovaj izraz u svom punom obliku glasi „obrati zelen bostan”. Kod Vuka nalazimo poslovicu: „Kako radi, obraće zelen bostan”. Jasno je da rano obrani bostan (lubenice i dinje) ne vredi ništa, da baštovan koji ga je takvog ubrao od njega ne može imati koristi i da će propasti. Tako je i sa svakim drugim poslom koji se radi kako ne treba – donese propast onome ko se njime bavi.
