On voli đake, selo voli njega

Ima li išta lepše nego kad đaci vole svog, seoskog učitelja, a meštani sela u kome decenijama službuje o njemu imaju samo reči hvale. Odmah da razjasnimo: učitelj je Zoran Radovanović, a selo je Drenovac kod Šapca u kojem je on 38 godina za katedrom i s đacima. S decom koja, njemu zahvaljujući, sriču prva slova,  a onda ih, kad za to dođe vreme, isprati na dalje školovanje, u novi život, mnogo samostalniji od dotadašnjeg, najčešće bezbrižnog.

Uča je ponos Drenovca. U njemu je rođen pre 64 godine. Na početku karijere, pet godina je proveo u osnovnoj školi u Budisavi, lepom mestu kod Novog Sada. Zavoleo je bačku ravnicu i tamošnje đake. Lepo mu je tamo bilo, ali ga je srce vuklo u njegovu rodnu i plodnu Mačvu. Mogao je, možda, i u neku gradsku školu, na bolje radno mesto. On je priželjkivao svoj Drenovac. Tamo gde je naučio prve korake i prva slova, gde se u sokacima igrao s vršnjacima.

– Posle petogodišnjeg boravka u Vojvodini, 1990. godine dobio sam posao učitelja u drenovačkoj školi koja je izdvojena jedinica šabačke prosvetne ustanove „Nata Jeličić”. Od tada pa do danas u neposrednoj sam nastavi, na mestu učitelja – otvara dnevnik uspomena za „Magazin”.

– Mnoge generacije sam iškolovao, i to je nešto najlepše u životu. To čoveka ispuni srećom, zadovoljstvom, podstiče ga, pa se oseća kao da ima krila.

Tragovima predaka

Traje odmor između dva časa u drenovačkoj školi. Žamor dece ne jenjava.

– Učitelju, učitelju! – malo-malo pa ga neko od đaka ponešto priupita.

Strpljivo ih sluša. Odgovara smireno, razborito, kako i priliči jednom prosvetnom radniku s tolikim radnim iskustvom.

– I seoska, baš kao i gradska deca su znatiželjna, i zato se trudim da im sve objasnim i na svako pitanje odgovorim. Današnja deca su, zbog mobilnih telefona, kompjutera i druge moderne tehnike i tehnologije drugačija od prošlih generacija – primećuje naš domaćin. – Ali, svako vreme ima svoje obeležje.

Obično se tvrdi da je retko ko omiljen, a još manje uspešan u svom selu. U Drenovcu nije tako. Učitelja Zorana vole, poštuju i uvažavaju. Ne samo zbog toga što im uči decu, već i zbog toga što se bavi publicistikom, tragajući za junacima Prvog svetskog rata iz ovog kraja. Do sada je u tome imao zavidnog uspeha. Pronašao je dokumenta, priče i sudbine mnogih mačvanskih ratnika koji su utočište potražili na Korzici, objavivši o tome opsežnu knjigu. Njemu zahvaljujući, seoska crkva i škola dobile su monografije. Pored prosvetnog, sastavni deo njegovog angažovanja je i kulturno stvaralaštvo.

– Na istorijsko delo „Srbi na Korzici” posebno sam ponosan, jer je na inicijativu francuske države prevedeno i na njihov jezik. Učinila  je to dr Tanja Milosavljević, poreklom Vranjanka, prosvetni inspektor za južnu Francusku – ne skriva zadovoljstvo.
–  Veliku podršku imao sam i od tadašnjeg francuskog ambasadora u Srbiji Frederika Mondolonija. Radovi su mi prevedeni i na ruski jezik.

Najznačajnija dela dospela su mu i u Kongresnu biblioteku u Vašingtonu, tako da će njegove knjige, ovakvom brigom, dati ogroman doprinos da se od zaborava sačuvaju srpska istorija, prosveta, kultura, verski običaji. Ne samo za američku i svetsku javnost, već i za našu dijasporu.

Izdvaja se drenovački učitelj i po tome što na poseban način koristi naučna dostignuća. Tako je knjiga „Zauvek vertep” zapravo zbirka dokumenata, etnoloških zapisa i praktičnih izvođenja vertepske, srpske barokne drame. Cilj mu je da prikaže i sačuva od zaborava način života tradicionalne Mačve.

Važna je blaga reč

Vredan je drenovački učitelj. Osim što đacima prenosi znanje, što je agilan u prosvetnom radu, tu su nauka, književno stvaralaštvo, širenje i negovanje svetosavlja, uz poštovanje korena, porodice kao institucije, tradicije i nacionalnog identiteta. Uči đake, bavi se publicistikom, ali voli i da se druži s meštanima. On je njihov sugrađanin, njihov uča. Vole da ga pitaju o mnogo čemu, da čuju blagu reč, da saslušaju njegov savet, a pre svega razmišljanje. Kad nije u učionici, za katedrom, piše članke za stručne časopise, ima posla i u kući, interesuje se za običaje u Mačvi koje, čim mu vreme dozvoli, pretoči u stručne ili popularne tekstove.

Našu kulturnu baštinu neguje zajedno s đacima. Pokazali su to na mnogim smotrama, između ostalog na Zmajevim dečjim igrama u Novom Sadu, odakle su se vratili s priznanjima. Nagrađen je Zlatnom značkom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, stekao je nagradu „Najdraži učitelj” šabačko-valjevske eparhije, zatim povelje i zahvalnice. Iako je po struci profesor razredne nastave, za sebe kaže da je narodni učitelj iz Mačve koju, kao i generacije njegovih đaka, uvek nosi u srcu.

– Nastavljam da istražujem sudbine Srba u Velikom ratu, posebno onih iz Mačve koji su utočište našli na francuskom ostrvu Korzika – otkriva planove. – Uskoro će i penzija. Težak će biti rastanak s đacima, ali ću zato imati više vremena za istraživanja i publicistiku.

Tako govori učitelj Zoran Radovanović. A, šta o njemu kažu neki od njegovih bivših učenika, danas uspešni, porodični ljudi? Bojana Jelić je master profesor engleskog jezika i književnosti u Šapcu. Ovo su njena sećanja na te prohujale, ali prelepe dane:

„Ljudi kažu da je ’od kolevke pa do groba najlepše đačko doba’. I, zaista je tako. Značaj te mudrosti shvatila sam tek kada nam je učitelj Zoran otvorio vrata svog srca i posuo nas magičnim prahom znanja. Uspevao je da u učionici bude autoritet, ali i onaj koji razume i poštuje i nas, tada male ljude.

Pamtim dan kada se pojavio u učionici s harmonikom u rukama i zasvirao prve taktove dečjih pesama kojih se i danas svi sećamo. Otvorio nam je vrata u svet i učinio nas beskrajno srećnim u momentima kada smo nastupali u najpoznatijim dečjim emisijama tog vremena: ’Zvrk’, ’Hajde mi pokaži’, ’Magični cirkus Peđolino’...

Borio se za put kojim se teže ide, i u normalno vreme, a kamoli u vremenima u kojima je teško i preživeti, često neshvaćen, ali rešen da mu ništa ne slomi krila. Njegova veličina uvek se ogledala u tome što nikada nije sebe i svoj rad stavljao u prvi plan, već svoje đake, koji su bili njegova slika, a on je stajao po strani, prateći nas glasom svoje harmonike.”

Ovakvih utisaka je napretek o ovom učitelju. Mnogi i danas krase đačke spomenare, albume, školske sveske. Veća radost i priznanje za njega ne postoje.

NAJSTARIJA U KRAJU

Drenovačka škola je jedna od najstarijih u ovom delu Mačve, i prema arhivskoj građi o njenom postojanju, potiče iz 1828. godine. Današnja školska zgrada, zahvaljujući dobrovoljnim prilozima i angažovanjem meštana, počela je da se gradi 1939, a završena ratne 1942. Otvorena je dve godine kasnije. Zanimljivo je da je 1946. imala 96 polaznika u prvi razred, što se smatra rekordnim brojem đaka prvaka.

NEGUJU DUH STARE MAČVE

Za svaku pohvalu je Zoranovo angažovanje da, u sastavu škole, formira dečju folklornu grupu. Negujući i čuvajući duh stare Mačve, mališani igraju, pevaju, glume, govore stihove, a sve to u narodnim nošnjama, pokazujući koliko je lepote u izvornom narodnom stvaralaštvu, ali i onih iskrenih, samo dečjih igara. S takvom koreografijom nastupali su i na Zmajevim dečjim igrama u Novom Sadu.