Он воли ђаке, село воли њега

Има ли ишта лепше него кад ђаци воле свог, сеоског учитеља, а мештани села у коме деценијама службује о њему имају само речи хвале. Одмах да разјаснимо: учитељ је Зоран Радовановић, а село је Дреновац код Шапца у којем је он 38 година за катедром и с ђацима. С децом која, њему захваљујући, сричу прва слова,  а онда их, кад за то дође време, испрати на даље школовање, у нови живот, много самосталнији од дотадашњег, најчешће безбрижног.

Уча је понос Дреновца. У њему је рођен пре 64 године. На почетку каријере, пет година је провео у основној школи у Будисави, лепом месту код Новог Сада. Заволео је бачку равницу и тамошње ђаке. Лепо му је тамо било, али га је срце вукло у његову родну и плодну Мачву. Могао је, можда, и у неку градску школу, на боље радно место. Он је прижељкивао свој Дреновац. Тамо где је научио прве кораке и прва слова, где се у сокацима играо с вршњацима.

– После петогодишњег боравка у Војводини, 1990. године добио сам посао учитеља у дреновачкој школи која је издвојена јединица шабачке просветне установе „Ната Јеличић”. Од тада па до данас у непосредној сам настави, на месту учитеља – отвара дневник успомена за „Магазин”.

– Многе генерације сам ишколовао, и то је нешто најлепше у животу. То човека испуни срећом, задовољством, подстиче га, па се осећа као да има крила.

Траговима предака

Траје одмор између два часа у дреновачкој школи. Жамор деце не јењава.

– Учитељу, учитељу! – мало-мало па га неко од ђака понешто приупита.

Стрпљиво их слуша. Одговара смирено, разборито, како и приличи једном просветном раднику с толиким радним искуством.

– И сеоска, баш као и градска деца су знатижељна, и зато се трудим да им све објасним и на свако питање одговорим. Данашња деца су, због мобилних телефона, компјутера и друге модерне технике и технологије другачија од прошлих генерација – примећује наш домаћин. – Али, свако време има своје обележје.

Обично се тврди да је ретко ко омиљен, а још мање успешан у свом селу. У Дреновцу није тако. Учитеља Зорана воле, поштују и уважавају. Не само због тога што им учи децу, већ и због тога што се бави публицистиком, трагајући за јунацима Првог светског рата из овог краја. До сада је у томе имао завидног успеха. Пронашао је документа, приче и судбине многих мачванских ратника који су уточиште потражили на Корзици, објавивши о томе опсежну књигу. Њему захваљујући, сеоска црква и школа добиле су монографије. Поред просветног, саставни део његовог ангажовања је и културно стваралаштво.

– На историјско дело „Срби на Корзици” посебно сам поносан, јер је на иницијативу француске државе преведено и на њихов језик. Учинила  је то др Тања Милосављевић, пореклом Врањанка, просветни инспектор за јужну Француску – не скрива задовољство.
–  Велику подршку имао сам и од тадашњег француског амбасадора у Србији Фредерика Мондолонија. Радови су ми преведени и на руски језик.

Најзначајнија дела доспела су му и у Конгресну библиотеку у Вашингтону, тако да ће његове књиге, оваквом бригом, дати огроман допринос да се од заборава сачувају српска историја, просвета, култура, верски обичаји. Не само за америчку и светску јавност, већ и за нашу дијаспору.

Издваја се дреновачки учитељ и по томе што на посебан начин користи научна достигнућа. Тако је књига „Заувек вертеп” заправо збирка докумената, етнолошких записа и практичних извођења вертепске, српске барокне драме. Циљ му је да прикаже и сачува од заборава начин живота традиционалне Мачве.

Важна је блага реч

Вредан је дреновачки учитељ. Осим што ђацима преноси знање, што је агилан у просветном раду, ту су наука, књижевно стваралаштво, ширење и неговање светосавља, уз поштовање корена, породице као институције, традиције и националног идентитета. Учи ђаке, бави се публицистиком, али воли и да се дружи с мештанима. Он је њихов суграђанин, њихов уча. Воле да га питају о много чему, да чују благу реч, да саслушају његов савет, а пре свега размишљање. Кад није у учионици, за катедром, пише чланке за стручне часописе, има посла и у кући, интересује се за обичаје у Мачви које, чим му време дозволи, преточи у стручне или популарне текстове.

Нашу културну баштину негује заједно с ђацима. Показали су то на многим смотрама, између осталог на Змајевим дечјим играма у Новом Саду, одакле су се вратили с признањима. Награђен је Златном значком Културно-просветне заједнице Србије, стекао је награду „Најдражи учитељ” шабачко-ваљевске епархије, затим повеље и захвалнице. Иако је по струци професор разредне наставе, за себе каже да је народни учитељ из Мачве коју, као и генерације његових ђака, увек носи у срцу.

– Настављам да истражујем судбине Срба у Великом рату, посебно оних из Мачве који су уточиште нашли на француском острву Корзика – открива планове. – Ускоро ће и пензија. Тежак ће бити растанак с ђацима, али ћу зато имати више времена за истраживања и публицистику.

Тако говори учитељ Зоран Радовановић. А, шта о њему кажу неки од његових бивших ученика, данас успешни, породични људи? Бојана Јелић je мастер профeсoр енглеског језика и књижевности у Шапцу. Ово су њена сећања на те прохујале, али прелепе дане:

„Људи кажу да је ’од колевке па до гроба најлепше ђачко доба’. И, заиста је тако. Значај те мудрости схватила сам тек када нам је учитељ Зоран отворио врата свог срца и посуо нас магичним прахом знања. Успевао је да у учионици буде ауторитет, али и онај који разуме и поштује и нас, тада мале људе.

Памтим дан када се појавио у учионици с хармоником у рукама и засвирао прве тактове дечјих песама којих се и данас сви сећамо. Отворио нам је врата у свет и учинио нас бескрајно срећним у моментима када смо наступали у најпознатијим дечјим емисијама тог времена: ’Зврк’, ’Хајде ми покажи’, ’Магични циркус Пеђолино’...

Борио се за пут којим се теже иде, и у нормално време, а камоли у временима у којима је тешко и преживети, често несхваћен, али решен да му ништа не сломи крила. Његова величина увек се огледала у томе што никада није себе и свој рад стављао у први план, већ своје ђаке, који су били његова слика, а он је стајао по страни, пратећи нас гласом своје хармонике.”

Оваквих утисака је напретек о овом учитељу. Многи и данас красе ђачке споменаре, албуме, школске свеске. Већа радост и признање за њега не постоје.

НАЈСТАРИЈА У КРАЈУ

Дреновачка школа је једна од најстаријих у овом делу Мачве, и према архивској грађи о њеном постојању, потиче из 1828. године. Данашња школска зграда, захваљујући добровољним прилозима и ангажовањем мештана, почела је да се гради 1939, а завршена ратне 1942. Отворена је две године касније. Занимљиво је да је 1946. имала 96 полазника у први разред, што се сматра рекордним бројем ђака првака.

НЕГУЈУ ДУХ СТАРЕ МАЧВЕ

За сваку похвалу је Зораново ангажовање да, у саставу школе, формира дечју фолклорну групу. Негујући и чувајући дух старе Мачве, малишани играју, певају, глуме, говоре стихове, а све то у народним ношњама, показујући колико је лепоте у изворном народном стваралаштву, али и оних искрених, само дечјих игара. С таквом кореографијом наступали су и на Змајевим дечјим играма у Новом Саду.