Gospođa Mila ukrala je moje srce

Trebinje je jedan od omiljenih gradova za kratka vikend-putovanja, zaista ima mnogo toga da ponudi, osim kupovine po mnogo nižim cenama nego u Srbiji –  bazene, restorane, obilazak kulturnih i verskih spomenika... Ali, ono što Trebinje najviše nudi i sa čime ćete se sasvim sigurno susresti su nestvarno ljubazni ljudi širokog srca i osmeha, puni poverenja i želje da pomognu šta god je potrebno ako niste iz njihovog rodnog grada.

Ka­da umor­ni od sun­ca, pla­že, pe­ska po Cr­no­gor­skom pri­mor­ju po­že­li­te kra­tak pre­dah, od­li­čan iz­bor je da u jed­nom da­nu po­se­ti­te Tre­bi­nje. Bez op­te­re­će­nja šta sve tre­ba da po­se­ti­te, da li Her­ce­go­vač­ku Gra­ča­ni­cu, ma­na­stir Tvr­doš, Sta­ri grad, „Grk” po­sla­sti­čar­ni­cu ili An­đel­ki­nu ka­pi­ju.... vi­ju­ga­vim pu­tem za če­tr­de­se­tak mi­nu­ta sti­ći će­te iz Her­ceg No­vog do naj­sun­ča­ni­jeg gra­da Her­ce­go­vi­ne.

Po­što je ovo­go­di­šnji od­mor bio po­sve­ćen dru­že­nju s mo­jom ma­mom, re­ši­le smo da ostva­ri­mo i tu že­lju – po­se­tu Du­či­će­vom gra­du.

Iako je put sam po se­bi do­bar, vo­žnja u ma­lom kom­bi­ju ka­da ni kli­ma ne mo­že da ubla­ži ja­ke sep­tem­bar­ske sun­ča­ne zra­ke ni­je naj­pri­jat­ni­ja. Ipak, jed­na sta­ri­ja go­spo­đa lju­ba­zno nu­di me­sto po­red se­be, pa ma­ma se­da i ka­ko se ki­lo­me­tri ni­žu pri­ča po­sta­je sve za­ni­mlji­vi­ja. Ka­ko je go­spo­đa Mi­la iz Mla­de­nov­ca, vi­di nas kao svo­je.

Is­ku­stva se raz­me­nju­ju od to­ga za­što je sep­tem­bar naj­bo­lji za od­la­zak na mo­re, ka­kav je sme­štaj u Me­lji­na­ma, a ka­kav u Tiv­tu, do sa­ve­ta ka­ko da pro­ve­de­mo dan i uspe­mo da ose­ti­mo auten­ti­čan duh gra­da.

Ne iz­o­sta­ju, raz­u­me se, ni sa­ve­ti ko­ji pre­voz da ko­ri­sti­mo, a pri­ča je do­bi­la pot­pu­no no­vu di­men­zi­ju ka­da su obe shva­ti­le da su ne­ka­da ra­di­le u pro­sve­ti –  ma­ma kao na­stav­ni­ca en­gle­skog, a go­spo­đa Mi­la je pre­da­va­la srp­ski ka­da se do­se­li­la kao uda­ta go­spo­đa u Tre­bi­nje.

I tik pred gra­ni­cu, ka­da smo svi iza­šli u re­du is­pred ku­ći­ce osve­že­ni hlad­ni­jim po­ve­tar­cem ko­ji je obe­ća­vao da se ma­kar tog da­na ne­će­mo pr­ži­ti, ma­ma je shva­ti­la da  mi za­pra­vo ne­će­mo ima­ti pre­voz na­zad u istom da­nu. Zbu­nje­no smo raz­mi­šlja­le ka­ko da se vra­ti­mo, a vo­zač je re­kao da ka Cr­noj Go­ri tek su­tra oko 10 sa­ti uju­tru vo­ze kom­bi­ji do Tiv­ta, ka­sni­je i Bu­dve.

„Vi će­te no­ći­ti kod me­ne”, re­kla je go­spo­đa Mi­la kao iz to­pa.

Mo­ram pri­zna­ti, bi­lo je ve­o­ma dir­lji­vo, jer ni­je že­le­la da do­zvo­li ni da osta­ne­mo na uli­ci, ni da pla­ća­mo sme­štaj i ide­mo ne­sprem­ne ko zna gde.

„Mo­ja ku­ća je skrom­na, ova ma­la mo­že i u dnev­noj, raz­me­sti­će­mo i na­me­sti­će­mo za jed­nu noć, bi­će do­bro”, ču­la sam po­sle dva­de­set mi­nu­ta po­znan­stva.

Pri­zna­jem, i ma­ma i ja bi­le smo zbu­nje­ne, či­ni mi se da sam se vra­ti­la u sred­njo­škol­ske da­ne ka­da se to ta­ko ra­di­lo, ali je njen gest bio za­i­sta iskren i dir­ljiv.

Za­u­sta­vio se kom­bi po­sle 37 pre­đe­nih ki­lo­me­ta­ra i na sta­ni­ci su za­i­sta po­tvr­di­li in­for­ma­ci­ju da pre­vo­za ne­ma, tak­si­sta je re­kao da bi vo­žnja do Her­ceg No­vog ko­šta­la oko 40 evra, a go­spo­đa Mi­la ni­je pro­pu­šta­la da po­no­vi svo­je is­kre­ne na­me­re. Pro­še­ta­le smo grad­skim par­kom, oti­šle do cen­tra gde su pla­ta­ni i ula­zak u Sta­ri grad, a on­da nam je osta­vi­la broj te­le­fo­na, ru­kom po­ka­za­la u kom prav­cu joj je ku­ća i zna­čaj­no je pre­ko na­o­ča­ra sa­mo re­kla:

„Ču­će­mo se.”

Po­sle de­set će­va­pa od­lu­či­le smo da ode­mo do Gra­ča­ni­ce i da se ipak vra­ti­mo u Cr­nu Go­ru i ne gu­bi­mo dan od mo­ra.

Lju­ba­zan tak­si­sta je u tih ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra ob­ja­snio sve o Du­či­ću kao naj­bo­lji vo­dič, a ka­da smo sti­gli do vr­ha pi­ta­le smo ga da li bi do­šao po nas.

„Sva­ka­ko”, bio je od­go­vor, ali ni­je hteo da uzme pa­re za vo­žnju.

„Vi­de­će­mo se, pla­ti­će­te ka­da do­đem po vas”, re­kao je i 45 mi­nu­ta ka­sni­je bio je na do­go­vo­re­nom me­stu.

Kod ču­ve­nih pla­ta­na shva­ti­le smo da je već vre­me da se ra­sta­je­mo s Tre­bi­njem. U tom tre­nut­ku go­spo­đa Mi­la je po­zva­la da pi­ta gde smo.

Uz obe­ća­nje da će se pri­ča na­sta­vi­ti, po­zdra­vi­le smo je i kre­nu­le ka oba­li Ja­dran­skog mo­ra.

Ma­ri­o­ta Vla­i­sa­vlje­vić

Fo­to Pri­vat­na ar­hi­va