Госпођа Мила украла је моје срце

Требиње је један од омиљених градова за кратка викенд-путовања, заиста има много тога да понуди, осим куповине по много нижим ценама него у Србији –  базене, ресторане, обилазак културних и верских споменика... Али, оно што Требиње највише нуди и са чиме ћете се сасвим сигурно сусрести су нестварно љубазни људи широког срца и осмеха, пуни поверења и жеље да помогну шта год је потребно ако нисте из њиховог родног града.

Ка­да умор­ни од сун­ца, пла­же, пе­ска по Цр­но­гор­ском при­мор­ју по­же­ли­те кра­так пре­дах, од­ли­чан из­бор је да у јед­ном да­ну по­се­ти­те Тре­би­ње. Без оп­те­ре­ће­ња шта све тре­ба да по­се­ти­те, да ли Хер­це­го­вач­ку Гра­ча­ни­цу, ма­на­стир Твр­дош, Ста­ри град, „Грк” по­сла­сти­чар­ни­цу или Ан­ђел­ки­ну ка­пи­ју.... ви­ју­га­вим пу­тем за че­тр­де­се­так ми­ну­та сти­ћи ће­те из Хер­цег Но­вог до нај­сун­ча­ни­јег гра­да Хер­це­го­ви­не.

По­што је ово­го­ди­шњи од­мор био по­све­ћен дру­же­њу с мо­јом ма­мом, ре­ши­ле смо да оства­ри­мо и ту же­љу – по­се­ту Ду­чи­ће­вом гра­ду.

Иако је пут сам по се­би до­бар, во­жња у ма­лом ком­би­ју ка­да ни кли­ма не мо­же да убла­жи ја­ке сеп­тем­бар­ске сун­ча­не зра­ке ни­је нај­при­јат­ни­ја. Ипак, јед­на ста­ри­ја го­спо­ђа љу­ба­зно ну­ди ме­сто по­ред се­бе, па ма­ма се­да и ка­ко се ки­ло­ме­три ни­жу при­ча по­ста­је све за­ни­мљи­ви­ја. Ка­ко је го­спо­ђа Ми­ла из Мла­де­нов­ца, ви­ди нас као сво­је.

Ис­ку­ства се раз­ме­њу­ју од то­га за­што је сеп­тем­бар нај­бо­љи за од­ла­зак на мо­ре, ка­кав је сме­штај у Ме­љи­на­ма, а ка­кав у Тив­ту, до са­ве­та ка­ко да про­ве­де­мо дан и успе­мо да осе­ти­мо аутен­ти­чан дух гра­да.

Не из­о­ста­ју, раз­у­ме се, ни са­ве­ти ко­ји пре­воз да ко­ри­сти­мо, а при­ча је до­би­ла пот­пу­но но­ву ди­мен­зи­ју ка­да су обе схва­ти­ле да су не­ка­да ра­ди­ле у про­све­ти –  ма­ма као на­став­ни­ца ен­гле­ског, а го­спо­ђа Ми­ла је пре­да­ва­ла срп­ски ка­да се до­се­ли­ла као уда­та го­спо­ђа у Тре­би­ње.

И тик пред гра­ни­цу, ка­да смо сви иза­шли у ре­ду ис­пред ку­ћи­це осве­же­ни хлад­ни­јим по­ве­тар­цем ко­ји је обе­ћа­вао да се ма­кар тог да­на не­ће­мо пр­жи­ти, ма­ма је схва­ти­ла да  ми за­пра­во не­ће­мо има­ти пре­воз на­зад у истом да­ну. Збу­ње­но смо раз­ми­шља­ле ка­ко да се вра­ти­мо, а во­зач је ре­као да ка Цр­ној Го­ри тек су­тра око 10 са­ти ују­тру во­зе ком­би­ји до Тив­та, ка­сни­је и Бу­две.

„Ви ће­те но­ћи­ти код ме­не”, ре­кла је го­спо­ђа Ми­ла као из то­па.

Мо­рам при­зна­ти, би­ло је ве­о­ма дир­љи­во, јер ни­је же­ле­ла да до­зво­ли ни да оста­не­мо на ули­ци, ни да пла­ћа­мо сме­штај и иде­мо не­спрем­не ко зна где.

„Мо­ја ку­ћа је скром­на, ова ма­ла мо­же и у днев­ној, раз­ме­сти­ће­мо и на­ме­сти­ће­мо за јед­ну ноћ, би­ће до­бро”, чу­ла сам по­сле два­де­сет ми­ну­та по­знан­ства.

При­зна­јем, и ма­ма и ја би­ле смо збу­ње­не, чи­ни ми се да сам се вра­ти­ла у сред­њо­школ­ске да­не ка­да се то та­ко ра­ди­ло, али је њен гест био за­и­ста искрен и дир­љив.

За­у­ста­вио се ком­би по­сле 37 пре­ђе­них ки­ло­ме­та­ра и на ста­ни­ци су за­и­ста по­твр­ди­ли ин­фор­ма­ци­ју да пре­во­за не­ма, так­си­ста је ре­као да би во­жња до Хер­цег Но­вог ко­шта­ла око 40 евра, а го­спо­ђа Ми­ла ни­је про­пу­шта­ла да по­но­ви сво­је ис­кре­не на­ме­ре. Про­ше­та­ле смо град­ским пар­ком, оти­шле до цен­тра где су пла­та­ни и ула­зак у Ста­ри град, а он­да нам је оста­ви­ла број те­ле­фо­на, ру­ком по­ка­за­ла у ком прав­цу јој је ку­ћа и зна­чај­но је пре­ко на­о­ча­ра са­мо ре­кла:

„Чу­ће­мо се.”

По­сле де­сет ће­ва­па од­лу­чи­ле смо да оде­мо до Гра­ча­ни­це и да се ипак вра­ти­мо у Цр­ну Го­ру и не гу­би­мо дан од мо­ра.

Љу­ба­зан так­си­ста је у тих не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра об­ја­снио све о Ду­чи­ћу као нај­бо­љи во­дич, а ка­да смо сти­гли до вр­ха пи­та­ле смо га да ли би до­шао по нас.

„Сва­ка­ко”, био је од­го­вор, али ни­је хтео да узме па­ре за во­жњу.

„Ви­де­ће­мо се, пла­ти­ће­те ка­да до­ђем по вас”, ре­као је и 45 ми­ну­та ка­сни­је био је на до­го­во­ре­ном ме­сту.

Код чу­ве­них пла­та­на схва­ти­ле смо да је већ вре­ме да се ра­ста­је­мо с Тре­би­њем. У том тре­нут­ку го­спо­ђа Ми­ла је по­зва­ла да пи­та где смо.

Уз обе­ћа­ње да ће се при­ча на­ста­ви­ти, по­здра­ви­ле смо је и кре­ну­ле ка оба­ли Ја­дран­ског мо­ра.

Ма­ри­о­та Вла­и­са­вље­вић

Фо­то При­ват­на ар­хи­ва