Ostrvo čipke i šarenih kuća

Ku­će du­gi­nih bo­ja, mi­ris kek­sa od pu­te­ra, va­ni­le i ru­ma, že­ne ko­je pra­ve le­pe­ze od de­li­kat­ne čip­ke, uli­ce is­pre­se­ca­ne ka­na­li­ma, cvet­ni bal­ko­ni i – neo­pi­si­va gu­žva, to je Bu­ra­no u jed­noj re­če­ni­ci. Ovo ostr­vo u Ve­ne­ci­jan­skoj la­gu­ni ko­je na pr­vi po­gled iz­gle­da kao da ga je ofar­ba­la deč­ja ru­ka baš zbog tog ko­lo­ri­ta pri­vla­či hi­lja­de tu­ri­sta ko­ji do­đu u Ve­ne­ci­ju. Me­šta­ni ra­do is­ti­ču da je ovo naj­ša­re­ni­je ostr­vo na sve­tu, kao i da je za­kon­ska oba­ve­za da sva­ka ku­ća bu­de okre­če­na dru­gom bo­jom i da se ukla­pa s bo­jom ku­ća pr­vih kom­ši­ja. Uko­li­ko ka­že­te da ni­je baš isti­na da na ostr­vu ne­ma dve ku­će iste bo­je, od­go­vo­ri­će vam s osme­hom – u pi­ta­nju su ni­jan­se.

Ov­de vas sve vu­če da iz­va­di­te nov­ča­nik, po­čev­ši od tre­nut­ka ka­da iza­đe­te iz va­po­re­ta (vo­de­nog auto­bu­sa): sli­ke, mag­ne­ti u ob­li­ku ša­re­nih ku­ći­ca, le­pe­ze, ne­za­o­bi­la­zne ma­ske... Mo­žda će­te po­mi­sli­ti da su su­ve­ni­ri ov­de jef­ti­ni­ji – gre­ška: sku­plji su, ta­ko da te­zge kod mo­sta Ri­jal­to osta­ju kao naj­bo­lje me­sto za ku­po­vi­nu su­ve­ni­ra.

Od pr­vih te­zgi na oba­li, kroz usku uli­cu sti­že­te do ka­na­la: tu su re­sto­ra­ni, pe­ka­re, pro­dav­ni­ce i re­ka tu­ri­sta s fo­to-apa­ra­ti­ma na go­tovs. Pre­po­ru­ka je da ov­de ru­ča­te, a ne u Ve­ne­ci­ji, jer su ce­ne u re­sto­ra­ni­ma ipak ni­že, a i put ri­be od mo­ra do ta­nji­ra je kra­ći i od­vi­ja vam se pred oči­ma. Ko­la i mo­to­ri su i u Bu­ra­nu za­bra­nje­ni, ta­ko da su no­ge (uz čam­ce za me­šta­ne) glav­no pre­vo­zno sred­stvo.

Sta­nov­ni­ci Bu­ra­na, a ima ih oko 3.000, do­bro zna­ju šta do­vo­di tu­ri­ste, pa se tru­de da ku­će jar­kih bo­ja bu­du do­dat­no ukra­še­ne cve­ćem, a ne­ret­ko se mo­že vi­de­ti i ru­blje ko­je se su­ši na sun­cu u istom to­nu kao i oko­li­na.

Ostr­vo je ma­lo, je­dva 500 me­ta­ra u naj­ši­rem de­lu, pa do­zvo­li­te se­bi da za­lu­ta­te iz­me­đu uskih uli­ca, ko­je po­ne­gde vi­še li­če na pro­la­ze jer su do­volj­ni sa­mo za jed­nu oso­bu, od­no­sno vi­še njih u ko­lo­ni je­dan po je­dan... Ov­de ne po­sto­ji ja­sna gra­ni­ca iz­me­đu pri­vat­nih ku­ća i jav­nih po­vr­ši­na, ta­ko da mo­že­te da na­ba­sa­te na ne­či­je dvo­ri­šte u ko­jem će vas tek nat­pis na klu­pi opo­me­nu­ti da je ovo pri­vat­ni po­sed.

U tom tu­ma­ra­nju po uli­či­ca­ma, pa­zi­te da ne pro­ma­ši­te Ka­zu di Be­pi, jer je ovo naj­ču­ve­ni­ja i naj­ša­re­ni­ja ku­ći­ca na ostr­vu. Pu­to­ka­za ne­ma, pa ili ko­ri­sti­te „Gugl” ili pi­taj­te za­po­sle­ne u rad­nja­ma uz ka­nal u glav­noj uli­ci. Vla­snik Đu­ze­pe To­se­li­ni Be­pi pre­mi­nuo je pre dva­de­se­tak go­di­na, ali ku­ća je spo­lja osta­la u ona­kvom sta­nju ka­kvom je osta­vio: ša­re­na, s mo­ti­vi­ma raz­li­či­tih ge­o­me­trij­skih ob­li­ka. To­se­li­ni je pu­štao fil­mo­ve na be­lom plat­nu is­pred svo­je ku­će, a ka­da ni­je ra­dio kao bi­o­skop­ski ope­ra­ter, eks­pe­ri­men­ti­sao je bo­ja­ma i ob­li­ci­ma na fa­sa­di ku­će.

Za fo­to­gra­fi­sa­nje je iza­zo­van i kri­vi to­ranj – ali ne u Pi­zi, već Cr­kve San Mar­ti­no iz 16. ve­ka, ko­ji se vi­di čim poč­ne­te da se pri­bli­ža­va­te Bu­ra­nu.

Iako bo­je da­nas zna­če ži­vot za ostr­vo, ono se za­pra­vo u pro­šlo­sti odr­ža­va­lo za­hva­lju­ju­ći ri­ba­re­nju i pro­iz­vod­nji čip­ke. I upra­vo su ri­ba­ri „kriv­ci” za ovo ša­re­ni­lo: svo­je ku­će su far­ba­li u jar­ke bo­je ka­ko bi ih pro­na­šli i po naj­gu­šćoj ma­gli ka­da se vra­ća­ju s mo­ra. A ov­de ma­gla zi­mi zna da se za­dr­ži i do po­dne­va.

Tra­di­ci­ja pra­vlje­nja čip­ke za­pra­vo je pre­u­ze­ta s Ki­pra, po­če­la je na Bu­ra­nu kra­jem 15. ve­ka, a po­što je to bio mu­ko­tr­pan i pi­pav po­sao, lo­gič­no je što su i pro­iz­vo­di bi­li vr­lo sku­pi. Le­gen­da ka­že da je naj­bo­lji pi-ar že­na­ma s Bu­ra­na na­pra­vio ču­ve­ni Le­o­nar­do da Vin­či, ko­ji je ku­pio je­dan vez za ol­tar u Mi­lan­skoj ka­te­dra­li. Na­kon to­ga, ni­je bi­lo dvo­ra u Evro­pi na ko­jem da­me ni­su še­ta­le s le­pe­za­ma od bu­ra­no čip­ke, a bi­li su po­pu­lar­ni i ma­ra­mi­ce, oko­vrat­ni­ci, ve­lo­vi i ven­ča­ni­ce. Ka­ta­ri­na Me­di­či je čip­ku s Bu­ra­na uve­la na fran­cu­ski dvor, a po ču­ve­nim sli­ka­ma zna­mo da su ovi ukra­si bi­li sa­stav­ni deo gar­de­ro­be kra­lji­ce Eli­za­be­te Pr­ve. Da­nas su ru­ke i igle za­me­ni­li ma­šin­ska i ma­sov­na pro­iz­vod­nja, a ka­ko smo ču­li, osta­lo je sve­ga ne­ko­li­ko že­na ko­je i da­lje iz­ra­đu­ju čip­ku na sta­rin­ski na­čin. Ni ri­ba­ra vi­še ne­ma – osta­lo ih je tek dva­de­se­tak.

I naj­va­žni­ji sa­vet da kraj, ka­da kre­će­te iz Ve­ne­ci­je put Bu­ra­na: do­bro na­pu­ni­te ba­te­ri­ju mo­bil­nog te­le­fo­na ili fo­to-apa­ra­ta: ov­de će vam se si­gur­no is­pra­zni­ti.

Iz Ve­ne­ci­je va­po­re­tom za 15 evra

Ve­li­ki broj tu­ri­sta od­lu­ču­je se da po­se­ti ostr­va u bli­zi­ni Ve­ne­ci­je u sop­stve­noj re­ži­ji, jer je do njih za­i­sta la­ko sti­ći i po ce­na­ma ko­je su da­le­ko ni­že od agen­cij­skih. Uko­li­ko u Ve­ne­ci­ju do­la­zi­te pr­vi put i na je­dan dan – pre­sko­či­te ostr­va, od­u­ze­će vam mno­go vre­me­na.

Kar­ta za va­po­re­to ko­ji će vas od Tr­ga Sve­tog Mar­ka za 45 mi­nu­ta do­ve­sti do Bu­ra­na ko­šta 7,5 evra (je­dan pra­vac), a na ras­po­la­ga­nju su vam ovi vo­de­ni auto­bu­si s bro­je­vi­ma 12 i 14, u za­vi­sno­sti da li že­li­te da skok­ne­te i do Mu­ra­na ko­ji je po­znat po sta­klu ili Tor­če­la ko­ji vi­še ni­je na­se­ljen, ali je po­znat kao me­sto na ko­jem je na­sta­la Ve­ne­ci­ja. I na nji­ma ima ša­re­nih ku­ća, ali ne u bro­ju po ko­jem je po­znat Bu­ra­no. Ina­če, raz­mi­sli­te o ku­po­vi­ni dnev­ne kar­te ko­ja ko­šta 25 evra, a omo­gu­ća­va vam ne sa­mo pre­voz do ovih ostr­va već i neo­gra­ni­če­no kr­sta­re­nje va­po­re­ti­ma po sa­moj Ve­ne­ci­ji. Jed­na vo­žnja vo­de­nim auto­bu­som ina­če ko­šta 9,5 evra, dok se gon­do­lom mo­že­te pro­vo­za­ti za 80 evra.