Palata Pegi Gugenhajm

Likovna umetnost 20. veka ne bi bila to što jeste da nije bilo Pegi Gugenhajm, ljubi teljke, sveštenice, zaštitnice, kolekcionarke i osnivačice venecijanskog Muzeja Gugenhajm. Ovo je mesto hodočašća svih onih koji vole ono što još nazivamo modernom umetnošću 20. veka. Pegi ga je kupila, osmislila i uredila posle Drugog svetskog rata, kada se, na kraju svojih lutanja po trasi Amerika–Francuska–Italija, definitivno vratila u Evropu i nastanila u svojoj voljenoj Veneciji.

Palata Venier dei Leoni, u kojoj je bio dom, a sada je muzej Pegi Gugenhajm, potiče iz 18. veka. Pripadala je starom venecijanskom plemstvu, nekolikim markizama i vikontesama, sve dok nije prešla u posed ove fenomenalne žene. Izdužena, niska fasada palate, obložena je istarskim kamenom. U čarobnoj bašti kao iz snova, sa skulpturama velikana moderne umetnosti, Pegi je postavila svojevrsni mermerni presto u vizantijskom stilu.

Kapije na ulazu izrađene su od kovanog gvožđa u obliku magičnih talasa kombinovanih s komadićima murano-stakla, koji pod sjajem sunca i zvezda Venecije blistaju poput skupocenih dragulja. Spavaća soba sa pogledom na kanal Grande izgleda čudesno. Zidovi obojeni svetloplavim tonovima svetlucaju i belasaju poput morske površine obasjane suncem. U sobi je srebrnasti krevet sa uzglavljem u kombinaciji ribe i leptirice koje je za Pegi, dok je još bila u Njujorku, izradio čuveni Kalder.

Na jednom zidu je slika „Šimpanze” Fransisa Bekona, i to jedina slika od koje se Pegi nije plašila, imajući u vidu stravične scene raskomadanih tela ovog engleskoj slikara. U starom, raskošnom venecijanskom ogledalu ogledaju se zanimljivi predmeti u sobi – kolekcija flaša koje su pripadale Peginom prvom suprugu, piscu Lorensu Vejlu, zatim portret četvorogodišnje Pegi koji je naslikao Lebah. Fantastičnom ambijentu sobe posebnu egzotičnost daje zid prekriven bezbrojnim ekstravagantnim minđušama koje je Pegi volela, sakupljala i kupovala putujući širom sveta. Sobe ove palate ispunjene su slikama koje se, naročito u trpezariji opremljenoj nameštajem iz 15. veka, ističu kao kontrast i daju ravnotežu čitavom enterijeru. Tu su slike Dišana, Ležea, Vijona, Braka, Pikasa i mnogih drugih slikara sa kojima se Pegi družila i za koje je uradila isto onoliko koliko i njihov bogomdani talenat sam po sebi.

Pegi nije bila lepa, imala je tanke noge i poduži nos, u mladosti je zbog toga često bila usamljena i tužna. Ipak, volela je da se slika na način koji će njenoj ličnosti dati osobenost i stil. Volela je zlatne sandale, mačkaste naočare za sunce i svoje ljupke, male psiće. I ta su tri elementa postala zaštitni znak njene ličnosti i pojave na skoro svim njenim fotografijama iz kasnijeg perioda.

Danas je venecijanska palata Pegi Gugenhajm otvorena za publiku i u njoj se mogu kupiti kopije njenih čuvenih zlatnih sandala i naočara za sunce koje je toliko volela. U toj palati, u susretu sa jednom pravom legendom 20. veka, mogu se dodirnuti svi strahovi i nade ljudi koji su želeli da promene opšte tokove umetnosti i lične tokove svojih života. Pegi Gugenhajm je živela dovoljno dugo sa dovoljno pameti, novca, sreće i nesreće, da joj život postane „ogledalo veka”. Smrt oca koji je potonuo zajedno sa „Titanikom”, samoubistvo kćeri, strah i bekstvo od nacista i druge nedaće doživela je i preživela lakše sa lepotom koju su njenom životu podarila najveća umetnička imena 20. veka.

Semjuel Beket joj je još 1937. godine rekao: „Ti moraš da kupuješ dela moderne umetnosti.„ Marsel Dišan ju je uveo u čarobni svet umetnosti, Pikaso, Brak Kle, Miro, Đakometi, De Kiriko, Kandinski, Breton, Polok, Rotko, danas stanuju u palati na kanalu Grande zajedno sa uspomenom na nju.

Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent