Палата Пеги Гугенхајм

Ликовна уметност 20. века не би била то што јесте да није било Пеги Гугенхајм, љуби тељке, свештенице, заштитнице, колекционарке и оснивачице венецијанског Музеја Гугенхајм. Ово је место ходочашћа свих оних који воле оно што још називамо модерном уметношћу 20. века. Пеги га је купила, осмислила и уредила после Другог светског рата, када се, на крају својих лутања по траси Америка–Француска–Италија, дефинитивно вратила у Европу и настанила у својој вољеној Венецији.

Палата Вениер деи Леони, у којој је био дом, а сада је музеј Пеги Гугенхајм, потиче из 18. века. Припадала је старом венецијанском племству, неколиким маркизама и виконтесама, све док није прешла у посед ове феноменалне жене. Издужена, ниска фасада палате, обложена је истарским каменом. У чаробној башти као из снова, са скулптурама великана модерне уметности, Пеги је поставила својеврсни мермерни престо у византијском стилу.

Капије на улазу израђене су од кованог гвожђа у облику магичних таласа комбинованих с комадићима мурано-стакла, који под сјајем сунца и звезда Венеције блистају попут скупоцених драгуља. Спаваћа соба са погледом на канал Гранде изгледа чудесно. Зидови обојени светлоплавим тоновима светлуцају и беласају попут морске површине обасјане сунцем. У соби је сребрнасти кревет са узглављем у комбинацији рибе и лептирице које је за Пеги, док је још била у Њујорку, израдио чувени Калдер.

На једном зиду је слика „Шимпанзе” Франсиса Бекона, и то једина слика од које се Пеги није плашила, имајући у виду стравичне сцене раскомаданих тела овог енглеској сликара. У старом, раскошном венецијанском огледалу огледају се занимљиви предмети у соби – колекција флаша које су припадале Пегином првом супругу, писцу Лоренсу Вејлу, затим портрет четворогодишње Пеги који је насликао Лебах. Фантастичном амбијенту собе посебну егзотичност даје зид прекривен безбројним екстравагантним минђушама које је Пеги волела, сакупљала и куповала путујући широм света. Собе ове палате испуњене су сликама које се, нарочито у трпезарији опремљеној намештајем из 15. века, истичу као контраст и дају равнотежу читавом ентеријеру. Ту су слике Дишана, Лежеа, Вијона, Брака, Пикаса и многих других сликара са којима се Пеги дружила и за које је урадила исто онолико колико и њихов богомдани таленат сам по себи.

Пеги није била лепа, имала је танке ноге и подужи нос, у младости је због тога често била усамљена и тужна. Ипак, волела је да се слика на начин који ће њеној личности дати особеност и стил. Волела је златне сандале, мачкасте наочаре за сунце и своје љупке, мале псиће. И та су три елемента постала заштитни знак њене личности и појаве на скоро свим њеним фотографијама из каснијег периода.

Данас је венецијанска палата Пеги Гугенхајм отворена за публику и у њој се могу купити копије њених чувених златних сандала и наочара за сунце које је толико волела. У тој палати, у сусрету са једном правом легендом 20. века, могу се додирнути сви страхови и наде људи који су желели да промене опште токове уметности и личне токове својих живота. Пеги Гугенхајм је живела довољно дуго са довољно памети, новца, среће и несреће, да јој живот постане „огледало века”. Смрт оца који је потонуо заједно са „Титаником”, самоубиство кћери, страх и бекство од нациста и друге недаће доживела је и преживела лакше са лепотом коју су њеном животу подарила највећа уметничка имена 20. века.

Семјуел Бекет јој је још 1937. године рекао: „Ти мораш да купујеш дела модерне уметности.„ Марсел Дишан ју је увео у чаробни свет уметности, Пикасо, Брак Кле, Миро, Ђакомети, Де Кирико, Кандински, Бретон, Полок, Ротко, данас станују у палати на каналу Гранде заједно са успоменом на њу.

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent