Jedan dobar dan
Kako zamišljate jedan dobar dan u svom životu? I da li nas u veri za bolji život, opstanak, neko bolje sutra, u preživljavanju motivišu televizijski program i njihovi domaćini. Da li nas nasmejanim licem, pozitivnim vestima, izborom zanimljivih tema i sagovornika, vedrim pristupom inspirišu da dan započnemo podsticajnim mislima i voljom za još jedan krug po monotonoj životnoj putanji. Da li nas TV kada ga, po staroj navici, upalimo čim otvorimo oči, podstiče na dobra dela, da li nas podseća na sitne životne radosti, da li nam pruža primere dobročinstva...? Da li nam pruža milozvučne melodije zbog kojih ćemo lagano skočiti na noge i prepustiti se hrabro još jednom danu?
Voditelji i urednici emisije „Jedan dobar dan” na RTS smatrali su da će nam predstavnici nove, moderne, rep, takozvane trep muzike, za kojim klinci šize, ulepšati dan. Smatrali su da onima koji pevaju „sinoć se lokalo, u klubu rokalo...” ili „daj mi koke loma” treba odati počast i priznanje, pohvaliti ih, oduševiti se njihovim delima, čak u sudiju otpevati im i rođendansku pesmu. I to istog dobrog dana kada se u toj istoj „dobroj” emisiji pričalo zašto nam deca sve kasnije progovaraju, zašto ne razgovaraju i ko je kriv za njihov oskudni rečnik... Pitanje su postavili i na njega istovremeno i odgovorili. Odgovor su nam dali upravo gosti ove emisije koji jedva da su umeli da se izraze i pruže nam bar jednu smislenu rečenicu. Kakvi gosti, takva i televizija, društvo, nove generacije na kojima će svet ostati. Baš jedan dobar dan!
Za još jedan dobar dan postarali su se voditelji vremenske prognoze. Iako polako ali sigurno koračamo ka jeseni, kada su kiše sasvim normalne i očekivane, kao i miholjsko leto, meteorolozi su nas opet zastrašivali nekakvim meteo alarmom koji nikako da se ugasi, pa smo opet gledali u nebo, pričali o vremenu, kukali i žalili se i krivili nebo za sve naše muke. Najednom postadosmo Englezi. Možda bi naši vremenski proroci trebalo da pogledaju veselu, punu životne radosti i optimizma voditeljku jedne grčke televizije čiji je snimak ovih dana kružio društvenim mrežama. Kakvo god vreme da nas ovog jutra očekuje, ona uz igru, pesmu i dobre misli izlazi pred gledaoce. Posle njenog pojavljivanja možemo samo, kao u starom dobrom mjuziklu, da uzmemo kišobran u ruke i zapevušimo „I’m singin in the rain”...
Potrebna su nam ovakva TV lica za jedan dobar dan!
Septembar neumitno curi kao pesak iz peščanog sata... Školarci su već uveliko u klupama, podjednako nezainteresovani kao i na početku leta, istovetno kao i njihovi predavači. Neki đaci su udžbenike dobili, neki nisu, neki roditelji su skupljali stare i odnosili ih u školske biblioteke, ali ono što je najvažnije – još se niko nije suštinski pozabavio decom. Roditeljima i učenicima podeljeni su leci sa jasnim instrukcijama šta je dozvoljeno, a šta ne... Ali, motivacija za jedan dobar dan je i ovoga puta izostala. Nemotivisani nastavnici teško mogu da motivišu nemotivisane đake. Nemotivisani omladinci teško mogu da postanu motivisani i odgovorni građani. Pohvala, podsticaj, razumevanje... to se, nažalost, u školama ni ovog polugodišta ne uči. Trka za kontrolnima, inicijalnim testovima, gradivom uzela je maha, a od toga nećemo biti ni uspešniji, ni srećniji, ni bolji, ni zdraviji. Novi ukoričeni mirišljavi udžbenici ne donose novu pamet, niti jedan dobar dan. Jedan životni udžbenik nam je potreban više no ikada.
Lepe reči i pohvale, razgovor umesto pukog gradiva, pametni sagovornici umesto vulgarnih pesama, i dan će nam svima biti bolji i sadržajniji.
Glosa: Da li nas TV kada ga, po staroj navici, upalimo čim otvorimo oči, podstiče na dobra dela, da li nas podseća na sitne životne radosti, da li nam pruža primere dobročinstva...?
