Један добар дан

Како замишљате један добар дан у свом животу? И да ли нас у вери за бољи живот, опстанак, неко боље сутра, у преживљавању мотивишу телевизијски програм и њихови домаћини. Да ли нас насмејаним лицем, позитивним вестима, избором занимљивих тема и саговорника, ведрим приступом инспиришу да дан започнемо подстицајним мислима и вољом за још један круг по монотоној животној путањи. Да ли нас ТВ када га, по старој навици, упалимо чим отворимо очи, подстиче на добра дела, да ли нас подсећа на ситне животне радости, да ли нам пружа примере доброчинства...? Да ли нам пружа милозвучне мелодије због којих ћемо лагано скочити на ноге и препустити се храбро још једном дану?

Водитељи и уредници емисије „Један добар дан” на РТС сматрали су да ће нам представници нове, модерне, реп, такозване треп музике, за којим клинци шизе, улепшати дан. Сматрали су да онима који певају „синоћ се локало, у клубу рокало...” или „дај ми коке лома” треба одати почаст и признање, похвалити их, одушевити се њиховим делима, чак у судију отпевати им и рођенданску песму. И то истог доброг дана када се у тој истој „доброј” емисији причало зашто нам деца све касније проговарају, зашто не разговарају и ко је крив за њихов оскудни речник... Питање су поставили и на њега истовремено и одговорили. Одговор су нам дали управо гости ове емисије који једва да су умели да се изразе и пруже нам бар једну смислену реченицу. Какви гости, таква и телевизија, друштво, нове генерације на којима ће свет остати. Баш један добар дан!

За још један добар дан постарали су се водитељи временске прогнозе. Иако полако али сигурно корачамо ка јесени, када су кише сасвим нормалне и очекиване, као и михољско лето, метеоролози су нас опет застрашивали некаквим метео алармом који никако да се угаси, па смо опет гледали у небо, причали о времену, кукали и жалили се и кривили небо за све наше муке. Наједном постадосмо Енглези. Можда би наши временски пророци требало да погледају веселу, пуну животне радости и оптимизма водитељку једне грчке телевизије чији је снимак ових дана кружио друштвеним мрежама. Какво год време да нас овог јутра очекује, она уз игру, песму и добре мисли излази пред гледаоце. После њеног појављивања можемо само, као у старом добром мјузиклу, да узмемо кишобран у руке и запевушимо „I’m singin in the rain”...

Потребна су нам оваква ТВ лица за један добар дан!

Септембар неумитно цури као песак из пешчаног сата... Школарци су већ увелико у клупама, подједнако незаинтересовани као и на почетку лета, истоветно као и њихови предавачи. Неки ђаци су уџбенике добили, неки нису, неки родитељи су скупљали старе и односили их у школске библиотеке, али оно што је најважније – још се нико није суштински позабавио децом. Родитељима и ученицима подељени су леци са јасним инструкцијама шта је дозвољено, а шта не... Али, мотивација за један добар дан је и овога пута изостала. Немотивисани наставници тешко могу да мотивишу немотивисане ђаке. Немотивисани омладинци тешко могу да постану мотивисани и одговорни грађани. Похвала, подстицај, разумевање... то се, нажалост, у школама ни овог полугодишта не учи. Трка за контролнима, иницијалним тестовима, градивом узела је маха, а од тога нећемо бити ни успешнији, ни срећнији, ни бољи, ни здравији. Нови укоричени миришљави уџбеници не доносе нову памет, нити један добар дан. Један животни уџбеник нам је потребан више но икада.

Лепе речи и похвале, разговор уместо пуког градива, паметни саговорници уместо вулгарних песама, и дан ће нам свима бити бољи и садржајнији.

Глоса: Да ли нас ТВ када га, по старој навици, упалимо чим отворимо очи, подстиче на добра дела, да ли нас подсећа на ситне животне радости, да ли нам пружа примере доброчинства...?