​Jovanču pamte, na turiste misle

Mnogo je razloga da posetite Jagodinu. Najrazvijenija varoš pomoravskog okruga zaista ima šta da ponudi turistima: Akva park, Muzej voštanih figura, Zoološki vrt, izletište Đurđevo brdo, obližnje manastire, Zavičajni i Muzej naivne i marginalne umetnosti, pa Resavsku pećinu, vodopad Lisine... Znamenitosti napretek, a vremena po običaju malo. A, tek priča po kojoj je varoš najpoznatija, po svetskom putniku Jovanči Miciću, čiji je lik maestralno dočarao legendarni Branislav Nušić. I, zato pre nego što krenemo u razgledanje mnogih zdanja i prirodnih dragulja, beležimo priču o ovom svetskom putniku.

Na ulazu u Jagodinu, iz pravca Ćuprije, na kružnom toku, stoji neobičan beleg – veliki metalni globus, širine devet metara, gde Jovanča sedi na koferu, s kišobranom u krilu, dok mu je desna ruka ispružena prema Jagodini. Tu su i njegove čuvene reči: „Ceo svet obiđoh, kao Jagodinu nigde ne nađoh”. Sedeća figura je urađena po ideji umetnika Nebojše Cvetkovića. Kako je nastala priča o Jovanči koji je, u to nema sumnje, proslavio ovo mesto?

Legenda o Jagodi

Istoričar i hroničar Ninoslav Stanojlović uz ostalo je zapisao „da je za Jovančin lik Nušiću poslužio buran život jagodinskog trgovca Milana D. Radenkovića, posebno njegov višegodišnji život u Americi”. Za njega se govorilo da je u dalekom svetu bio fizički radnik, drvoseča, železničar, kožar, ribar, ali i predsednik jagodinske opštine u nekoliko mandata. Dobro je vladao engleskim jezikom, pa je na Svetskoj izložbi u Londonu, 1907. godine, bio predstavnik Uprave monopola duvana. Priča o Jovanči nastala je u Jagodini 1885. u vreme Srpsko-bugarskog rata.

Nušić je tada bio kaplar u sedmom puku, i s pesnikom Vojislavom Ilićem često je sedeo u kafani „Dardaneli”. Lik Jovanče se prvi put pojavljuje u Nušićevoj komediji „Običan čovek”, 1901. godine, u izvođenju beogradskog Narodnog pozorišta. Postoji u Jagodini Jovančetova ulica. Ima, međutim, i druga verzija po kojoj je ovaj popularni lik Nušić pronašao kod Jovanče Simića, ovdašnjeg kafedžije, u čijoj je mehani pisac često boravio. Ovde Jovanču pamte, s njim se ponose, ali osim istorije i bogate prošlosti, oni koji pohode varoš žele da čuju nešto o sadašnjosti i osete udobnost. Zato, pre nego što krenete u Akva park, Muzej voštanih figura ili u druge muzeje, ovde će poželeti da vam, makar i nakratko, ispričaju istorijat mesta. Za šest vekova postojanja imalo je više imena, od kojih su najpoznatija Jagodna, Jagodina i Svetozarevo, koje je dobilo 22. septembra 1946. po socijalisti Svetozaru Markoviću.

Poreklo jednog od imena je najzanimljivije, istovremeno intrigantno i melanholično. Reč je o krčmarici Jagodi koja je imala han (današnja kafana) gde je služila goste od zore do zalaska sunca. Čim bi pao mrak, ona je, s još 40 razbojnika, izlazila na Carigradski drum, presretala bogate karavane i pljačkala ih. I sve je, kaže dalje legenda, išlo svojim tokom, karavani su strahovali od Jagode i njene družine, da se jednom prilikom ona nije zagledala u lepog, naočitog momka. Zaljubila se naprečac i izabranika povela u svoje odaje. Bratija s kojom je pljačkala joj to nije oprostila i jedne noći han je završio u plamenu. Navodno je u mrkloj noći odjekivao Jagodin smeh. Ali, sve je to samo legenda.

Dugo je na tom mestu, pored groblja, postojao komad zemlje koju niko nije obrađivao i koji su meštani zvali Jagodina livada. Imaju Jagodinci i nadimak Ćurani, jer je navodno jednom prilikom u blizini klanice voz udario ćurku. Pohvaliće se i okolnim manastirima: Manasijom, Kalenićem, Ravanicom, Jošanicom, kao i saznanjem da je baš ovde postojao konak Hajduk Veljka Petrovića, vojvode krajinskog i komandanta negotinskog. Diče se i podatkom da su u njihovom mestu rođeni poznata spisateljica Milica Jakovljević, znana kao Mir Jam, i prekaljeni radnik Kapetan Koča. Gradska biblioteka s oko 120.000 knjiga takođe je kulturni biser.

Omiljeno Đurđevo brdo

U socijalističkoj, velikoj Jugoslaviji Jagodina, tada Svetozarevo, imala je nekoliko velikih privrednih kolektiva, među kojima Fabriku kablova, „Juhor”, pivaru. U fabrikama se ni sada ne oskudeva, baš kao ni u ubrzanom razvoju, mnogo bržem nego što je to slučaj s okolnim gradovima. Kao što se hvale fabrikama, Jagodinci to čine i s mnogim kulturnim manifestacijama, od Dana komedije i Susreta sela do Oktobarskog salona naivaca. Možda slikarski koreni potiču još iz vremena kad je ovde živeo i radio poznati slikar, pesnik, književnik, boem Đura Jakšić. U jagodinskoj gimnaziji realki predavao je crtanje, tu je napisao nekoliko svojih dela, a slikao je portrete i ikone za staru jagodinsku crkvu.

Lepa je ovo varoš. Listajući letopis, pronalazimo podatak o kafanama „Solun” i „Šarena kafana”, sagrađena 1820. godine. Što se tiče zoološkog vrta, zaista ima šta da se vidi. Po običaju, životinjama se najviše obraduju najmlađi posetioci. Vrt je otvoren 2006, a godinu dana kasnije svoje kapije otvorio je i akva park koji je, u letnjoj sezoni, krcat posetiocima.

Omiljeno izletište je park Đurđevo brdo. Slavni putopisac Feliks Kanic ostavio je zapis po kome je na brdu postojao kaštel (dvorac) i omanja crkva, zadužbina despota Đurđa Brankovića. U prošlosti je ovaj kraj nosio naziv Aračlijski potok, po Atanasiju Ivanoviću Aračliji čiji je sin Stefan zaveštao svoje imanje opštini, a ona je 1904. sagradila javni park. U gradu ističu i podatak da su 1879. dobili prvi parni mlin, a 1930. godine električnu parnu centralu.

Ima u letopisu i drugih zanimljivosti, jubileja, znamenitih ličnosti. Kad pažljivo odslušate kazivanje o prošlosti ove pomoravske varoši, a vi put pod noge pa u neki od restorana s domaćom kuhinjom. U ovoj priči imena im nećemo pominjati, ubeđeni da će vam svako od meštana, koje zaustavite na ulici, objasniti kako da ih pronađete. To smo i mi oprobali prilikom boravka u Jagodini. Predah potražite i u ambijentu veštačkog vodopada u parku Đurđevo brdo. Dočekaće vas šum vode i cvrkut ptica. Uz kafu, sok ili neko drugo osveženje, dovoljno za uživanje.

VODOPAD I PEĆINA

Ako već doputujete u Jagodinu, vredelo bi posetiti i vodopad Lisine, u podnožju planine Beljanice, visok 25 metara. Izvor, reka i vodopad su pod zaštitom države. Tu je još jedan prirodni dragulj – Resavska pećina, dugačka 4,5 kilometara, udaljena od Despotovca oko 20 kilometara. Istraženo je 2.850 metara, a posetiocima je pećinski nakit dostupan u dužini od 800 metara. Temperatura u pećini je uvek ista – plus sedam stepeni. Za dvorane i kanale, u kojima dominiraju okamenjeni vodopadi, draperije, stalaktiti i stalagmiti, meštani su znali mnogo pre nego što su je 1962. godine naučnici zvanično otkrili.

DVE VELIKE ZADUŽBINE

Obavezno treba posetiti i dva manastira – Ravanicu i Manasiju. I, druge naravno, ako imate vremena. Ravanica je zadužbina kneza Lazara, i nalazi se pored sela Senja, kod Ćuprije. Manastir krase sedam kula, besprekorno je uređen, a freske su oslikane nekoliko godina pre Kosovske bitke. Mošti Sv. kneza Lazara nalaze se u manastiru. Prešle su dugačak put da bi se vratile na mesto kome pripadaju. Lazar je poginuo 28. juna 1389. godine.

Manasija je zadužbina despota Stefana Lazarevića. Ceo kompleks je opasan visokim zidovima koji su služili za odbranu. Manastirska crkva je posvećena Sv. Trojici. Ovde je radila i Resavska škola, prepisivačka radionica, a knjige koje su prepisivane u manastiru bile su veoma cenjene.