​Јованчу памте, на туристе мисле

Много је разлога да посетите Јагодину. Најразвијенија варош поморавског округа заиста има шта да понуди туристима: Аква парк, Музеј воштаних фигура, Зоолошки врт, излетиште Ђурђево брдо, оближње манастире, Завичајни и Музеј наивне и маргиналне уметности, па Ресавску пећину, водопад Лисине... Знаменитости напретек, а времена по обичају мало. А, тек прича по којој је варош најпознатија, по светском путнику Јованчи Мицићу, чији је лик маестрално дочарао легендарни Бранислав Нушић. И, зато пре него што кренемо у разгледање многих здања и природних драгуља, бележимо причу о овом светском путнику.

На улазу у Јагодину, из правца Ћуприје, на кружном току, стоји необичан белег – велики метални глобус, ширине девет метара, где Јованча седи на коферу, с кишобраном у крилу, док му је десна рука испружена према Јагодини. Ту су и његове чувене речи: „Цео свет обиђох, као Јагодину нигде не нађох”. Седећа фигура је урађена по идеји уметника Небојше Цветковића. Како је настала прича о Јованчи који је, у то нема сумње, прославио ово место?

Легенда о Јагоди

Историчар и хроничар Нинослав Станојловић уз остало је записао „да је за Јованчин лик Нушићу послужио буран живот јагодинског трговца Милана Д. Раденковића, посебно његов вишегодишњи живот у Америци”. За њега се говорило да је у далеком свету био физички радник, дрвосеча, железничар, кожар, рибар, али и председник јагодинске општине у неколико мандата. Добро је владао енглеским језиком, па је на Светској изложби у Лондону, 1907. године, био представник Управе монопола дувана. Прича о Јованчи настала је у Јагодини 1885. у време Српско-бугарског рата.

Нушић је тада био каплар у седмом пуку, и с песником Војиславом Илићем често је седео у кафани „Дарданели”. Лик Јованче се први пут појављује у Нушићевој комедији „Обичан човек”, 1901. године, у извођењу београдског Народног позоришта. Постоји у Јагодини Јованчетова улица. Има, међутим, и друга верзија по којој је овај популарни лик Нушић пронашао код Јованче Симића, овдашњег кафеџије, у чијој је механи писац често боравио. Овде Јованчу памте, с њим се поносе, али осим историје и богате прошлости, они који походе варош желе да чују нешто о садашњости и осете удобност. Зато, пре него што кренете у Аква парк, Музеј воштаних фигура или у друге музеје, овде ће пожелети да вам, макар и накратко, испричају историјат места. За шест векова постојања имало је више имена, од којих су најпознатија Јагодна, Јагодина и Светозарево, које је добило 22. септембра 1946. по социјалисти Светозару Марковићу.

Порекло једног од имена је најзанимљивије, истовремено интригантно и меланхолично. Реч је о крчмарици Јагоди која је имала хан (данашња кафана) где је служила госте од зоре до заласка сунца. Чим би пао мрак, она је, с још 40 разбојника, излазила на Цариградски друм, пресретала богате караване и пљачкала их. И све је, каже даље легенда, ишло својим током, каравани су страховали од Јагоде и њене дружине, да се једном приликом она није загледала у лепог, наочитог момка. Заљубила се напречац и изабраника повела у своје одаје. Братија с којом је пљачкала јој то није опростила и једне ноћи хан је завршио у пламену. Наводно је у мрклој ноћи одјекивао Јагодин смех. Али, све је то само легенда.

Дуго је на том месту, поред гробља, постојао комад земље коју нико није обрађивао и који су мештани звали Јагодина ливада. Имају Јагодинци и надимак Ћурани, јер је наводно једном приликом у близини кланице воз ударио ћурку. Похвалиће се и околним манастирима: Манасијом, Каленићем, Раваницом, Јошаницом, као и сазнањем да је баш овде постојао конак Хајдук Вељка Петровића, војводе крајинског и команданта неготинског. Диче се и податком да су у њиховом месту рођени позната списатељица Милица Јаковљевић, знана као Мир Јам, и прекаљени радник Капетан Коча. Градска библиотека с око 120.000 књига такође је културни бисер.

Омиљено Ђурђево брдо

У социјалистичкој, великој Југославији Јагодина, тада Светозарево, имала је неколико великих привредних колектива, међу којима Фабрику каблова, „Јухор”, пивару. У фабрикама се ни сада не оскудева, баш као ни у убрзаном развоју, много бржем него што је то случај с околним градовима. Као што се хвале фабрикама, Јагодинци то чине и с многим културним манифестацијама, од Дана комедије и Сусрета села до Октобарског салона наиваца. Можда сликарски корени потичу још из времена кад је овде живео и радио познати сликар, песник, књижевник, боем Ђура Јакшић. У јагодинској гимназији реалки предавао је цртање, ту је написао неколико својих дела, а сликао је портрете и иконе за стару јагодинску цркву.

Лепа је ово варош. Листајући летопис, проналазимо податак о кафанама „Солун” и „Шарена кафана”, саграђена 1820. године. Што се тиче зоолошког врта, заиста има шта да се види. По обичају, животињама се највише обрадују најмлађи посетиоци. Врт је отворен 2006, а годину дана касније своје капије отворио је и аква парк који је, у летњој сезони, крцат посетиоцима.

Омиљено излетиште је парк Ђурђево брдо. Славни путописац Феликс Каниц оставио је запис по коме је на брду постојао каштел (дворац) и омања црква, задужбина деспота Ђурђа Бранковића. У прошлости је овај крај носио назив Арачлијски поток, по Атанасију Ивановићу Арачлији чији је син Стефан завештао своје имање општини, а она је 1904. саградила јавни парк. У граду истичу и податак да су 1879. добили први парни млин, а 1930. године електричну парну централу.

Има у летопису и других занимљивости, јубилеја, знаменитих личности. Кад пажљиво одслушате казивање о прошлости ове поморавске вароши, а ви пут под ноге па у неки од ресторана с домаћом кухињом. У овој причи имена им нећемо помињати, убеђени да ће вам свако од мештана, које зауставите на улици, објаснити како да их пронађете. То смо и ми опробали приликом боравка у Јагодини. Предах потражите и у амбијенту вештачког водопада у парку Ђурђево брдо. Дочекаће вас шум воде и цвркут птица. Уз кафу, сок или неко друго освежење, довољно за уживање.

ВОДОПАД И ПЕЋИНА

Ако већ допутујете у Јагодину, вредело би посетити и водопад Лисине, у подножју планине Бељанице, висок 25 метара. Извор, река и водопад су под заштитом државе. Ту је још један природни драгуљ – Ресавска пећина, дугачка 4,5 километара, удаљена од Деспотовца око 20 километара. Истражено је 2.850 метара, а посетиоцима је пећински накит доступан у дужини од 800 метара. Температура у пећини је увек иста – плус седам степени. За дворане и канале, у којима доминирају окамењени водопади, драперије, сталактити и сталагмити, мештани су знали много пре него што су је 1962. године научници званично открили.

ДВЕ ВЕЛИКЕ ЗАДУЖБИНЕ

Обавезно треба посетити и два манастира – Раваницу и Манасију. И, друге наравно, ако имате времена. Раваница је задужбина кнеза Лазара, и налази се поред села Сења, код Ћуприје. Манастир красе седам кула, беспрекорно је уређен, а фреске су осликане неколико година пре Косовске битке. Мошти Св. кнеза Лазара налазе се у манастиру. Прешле су дугачак пут да би се вратиле на место коме припадају. Лазар је погинуо 28. јуна 1389. године.

Манасија је задужбина деспота Стефана Лазаревића. Цео комплекс је опасан високим зидовима који су служили за одбрану. Манастирска црква је посвећена Св. Тројици. Овде је радила и Ресавска школа, преписивачка радионица, а књиге које су преписиване у манастиру биле су веома цењене.