Nepoznato veliko mračno more

Branislav Đurđević

U to doba ponešto se znalo o priobalju tog velikog mora po kome se išlo uglavnom u ribolov, a retko radi trgovine ili istraživanja. Više od toga, ništa. Zato su ga Latini i zvali Mračno more a Arapi Bahr al-Zulamat (More tame) i Al Bahr al-Atlasi ili More planine Atlas, odakle mu i potiče današnje ime. Ne treba zato da čudi što su ga legende napunile opasnim morskim nemanima koje potapaju brodove, naviđenim talasima i olujama na tom moru na kome nema nikakve zemlje ni utočišta. Muslimanski geograf El-Edresi ga je sredinom 12. veka ovako opisao: „Niko ne zna šta ima u tom moru, niti može da se otkrije, zbog teškoća duboke tame koja ometa plovidbu, visine talasa, čestih bolesti, bezbrojnih čudovišta koja ga naseljavaju i snage njegovih vetrova. Ali, u tom okeanu ima veliki broj naseljenih ostrva i drugih pustih, ali ni jedan pomorac se ne usuđuje da krene na ovo otvoreno more, već samo plovi uz obalu, i ne gubi iz vide kontinent.” Da, to more je strašno i opasno, ali tamo ipak ima nečega! Za smele pomorce eto izazova, uprkos svemu. A ako je poneko do njih znao i za onaj Senekin proročanski pasus iz Medeje u kome kaže „doći će kasne godine na svetu i neka vremena u kojima će Okeansko more popustiti sveze stvari i otvoriće se velika zemlja i jedan novi pomorac... otkriće novi svet i tada neće Ostrvo Thule biti kraj zemlje”, ništa drugo nije mogao ni da sanja nego da baš on bude taj izabrani.

Ali, iako se već plovilo po tom Mračnom moru od Herkulovih stubova pa do Islanda, a na jug dosta uz afričku obalu, svaki dalji pogled na te beskrajne vode je dovodio do onog očajavajućeg Non Plus Ultra (Nema dalje). Proći će još par vekova kada će Portugalija i Španija krenuti u plovidbe po Atlantiku, i Evropi otvoriti nove pomorske puteve koji su zauvek izmenili svet.

Svakako, treba reći da su i pre Portugalaca i Španaca drugi narodi plovili po ovom okeanu i ponešto i otkrili u njemu. Istoričari ne dovode u sumnju to da su vikinzi, inače vanredni pomorci i izvrsni graditelji lakih i brzih brodova, stigli do Novog kontinenta, da su od Skandinavije ploveći došli do Islanda još u 10. veku. Izgleda da je jedan od njihovih vođa, Crveni Erik, otkrio Grenland. Veruje se da je i njegov sin Leif kasnije doplovio do američke obale. Potvrda za sve ovo je u tome što se po severnom delu Atlantika razvijala plovidba od Skandinavije pa preko Engleske i Grenlanda čak do severa Kanade, sve vode bogate kitovima, bakalarom i ostalom ribom, što je bila osnova ishrane u tom delu Evrope. Istorija tačno beleži da su stigli i do Iberijskog poluostrva, napali najpre Asturiju, jedinu teritoriju koja je tada ostala pod hrišćanskom vlašću, da su pretrpeli poraz kod La Korunje, zatim osvojili Lisabon i Kadiz, poharali Sevilju 844. godine, gradove tada već pod arapskom vlašću kao kalifat Omeja. Poraženi tu, vratili su se nazad rutom uz francusku obalu. Ali svi ovi poduhvati su ostali bez kontinuiteta, jer nije bio svesti da se dogodio pronalazak, da se stiglo baš tamo gde je bila i namera da se stigne, ni šta je tamo viđeno i doživljeno, bez ikakvih opisa mora i otkrivenog kopna koji bi poslužili daljim istraživanjima. A o naseljavanju tih predela i da se ne govori.

Za razliku od toga, španska i portugalska otkrića su bili logična posledica planova i proračuna. U tim zemljama najpre su skupljena sva dotadašnja znanja o navigaciji, kartografiji, astronomiji, stvorene su državne institucije pod strogom kontrolom dvora koje su brinule o svakom detalju planiranih poduhvata, kao što su bili Savet za Indiju kao stručno telo na dvoru, i Kuća za ugovore u Sevilji, bez čije dozvole ni jedan brod nije mogao da isplovi na Atlantik. Znalo se tačno ko i kako može da dobije dozvolu da krene na put, sa koliko brodova i posade, sa koliko dvopeka, slanine, usoljenog mesa i ribe, maslinovog ulja, vina, vode, drva, smole i voska, brodske opreme kao što su platno za jedra, užad i sidra, vrsta oružja i količina, koliko konja i u čijem su vlasništvu bili. Bio je određen i sav trošak za ekspediciju, ko ga je snosio, kakva su bila prava i obaveze kapetana i ostalih učesnika u ekspediciji, kolike su im bile plate i koliko dugo vremena, kakve su bile kazne za neposlušne. Kapetani i kormilari su vodili svakodnevno svoje brodske dnevnike, pravljene su nove karte otkrivenih ostrva i kopna, mnoge od njih su zapanjujuće istovetne današnjem izgledu tih mesta, i svakom su davali ime od kojih mnoga traju i danas, beležila se veličina i dubina svakog od zaliva gde je moglo da se pristane, svaki peščani sprud i svaki rt posebno ako je bio stenovit i opasan. Opisivani su tamošnji ljudi i njihova naselja, način života, poljoprivreda i ribolov, navike i običaji, njihova politička i socijalna organizacija, način ratovanja i vrsta naoružanja (Kolumbo u svom dnevniku piše: „Oni nisu nosili oružje niti su znali za njega, jer sam im pokazao mačeve i hvatali su ih za sečivo i sekli su se iz neznanja. Nemaju nikakvog gvožđa...”) versko opredeljenje i rituali (Kolumbo: „Verujem da bi lako postali hrišćani, jer mi se činilo da nemaju nijednu sektu”). Beležila se ruža vetrova, visina talasa, brzina struja, viđena flora i fauna, promene klime prema godišnjem dobu. Na svakom mestu gde bi pristali, postavljali su kamene ili drvene krstove kao znak svog prisustva i poseda, a ako su se tu kratko bavili, onda su samo u stabla urezivali krstove sa istom porukom.

U svakoj floti su neizostavno bili računovođa i pisar-hroničar, odgovorni samo kralju i nikome više, sa zadatkom da sve stečeno na putu tačno zabeleže, i da od toga odvoje kraljevsku petinu koja mu je po ugovorima pripadala. Nema sumnje da su njihove izjave, kao kraljevih ljudi od poverenja (ili „špijuni” kako se mislilo u posadama, i ne bez osnova), na povratku o svemu što su videli bile posebno uvažavane. Tu je uvek bio i bar jedan sveštenik za umirenje savesti posade (dan je počinjao i završavao se sa misom), i za „spas duša” tamošnjih naroda „nevernika” koji nisu znali za Jevanđelje, zbog čega je trebalo da se „prevedu u našu svetu katoličku veru”. Zato je u naredbama stajalo i to da „otkriju i nasele” te zemlje, sa naglaskom na ovo drugo, i nije bio redak slučaj da kapetan neke flote na nekom lepom i plodnom mestu gde su dobro bili primljeni ostavi nešto ljudi da se tu nastane. To su bili prvi koloni u Južnoj Americi. Najpre bi gradili drvene tvrđave radi stanovanja i odbrane, obavezno crkvu ili samo kapelu sa oltarom, zatim bi mesto proširili mešajući se sa lokalnim stanovništvom, ili bi tu pristigli novi brodovi sa još sunarodnika. Uvodili bi kompletnu upravu: gradonačelnik, sudija, komandant naoružane trupe, glavni policajac, blagajnik, nabavljač, sve kao u Španiji. Mesto bi nazvali „gradom”, što je po važnosti bilo iznad naselja ili sela, i davali su mu ime uglavnom prema nekom svecu ili svetici. Mnogi od tih gradova i danas postoje sa istim imenom.

Nažalost, prvo takvo naselje u Južnoj Americi je tragično završilo. Naime, krajem decembra 1492. godine, za vreme prve Kolumbove plovidbe, komandni brod „Santa Marija” se potopio na obali ostrva koje su nazvali La Espanjola (danas Dominikanska Republika i Haiti). Od ostatka broda tu je sagrađena tvrđava i mesto je nazvano Isabela, po imenu kraljice. U njoj je ostalo trideset devet ljudi, i kad se godinu dana kasnije Kolumbo vratio po njih, nijednog nije našao u životu, niti ikakvog traga od naselja. Navodno, domoroci su se pobunili i tražili da došljaci odu sa njihovog ostrva, što su oni odbili i zbog toga stradali od brojnijeg neprijatelja. No, verodostojnije je to da je došlo do opšteg rasula zbog odsustva jasne komande, da su mnogi mornari krenuli u otimanje zlata a posebno žena, što je dovelo do borbe i njihovog stradanja.

Ako bi flota krenula tragom prethodne koja se nije vratila sa puta, osim istraživanja i naseljavanja imala je zadatak da traga za njom, da sazna tačno šta se dogodilo (ovo delom i zbog sumnje da posada može da se pobuni i da negde ostane sa bogatim plenom), i da po svaku cenu spase preživele ako ih ima. Zato se ponekad i dogodilo da se pronađe brodolomac sunarodnik koji je već više godina živeo sa domorocima, naučio njihov jezik i običaje, upoznao okolinu u kojoj je boravio ili saznao šta ima dalje od nje, plodne ravnice, pustoš, močvara ili džungla, kakvih sve ratobornih ili miroljubivih plemena ima i kako se treba odnositi prema njima, što je sve bila dragocena informacija novim ekspedicijama za dalja istraživanja tog podneblja. Jednog od tih je pronašao i Ernan Kortes u svom pohodu na Meksiko (boravio je tu punih osam godina živeći u jednom plemenu; po njegovim rečima tu je bio još jedan ali se nije pojavio, ostao je sa plemenom u kome se i oženio i imao decu), poveo ga sa sobom i bio mu je izuzetno važan kao „jezik”, ili prevodilac, pri susretima sa tamošnjim domorocima.

Nastaviće se