Непознато велико мрачно море

Бранислав Ђурђевић

У то доба понешто се знало о приобаљу тог великог мора по коме се ишло углавном у риболов, а ретко ради трговине или истраживања. Више од тога, ништа. Зато су га Латини и звали Мрачно море а Арапи Bahr al-Zulamat (Море таме) и Al Bahr al-Atlasi или Море планине Атлас, одакле му и потиче данашње име. Не треба зато да чуди што су га легенде напуниле опасним морским неманима које потапају бродове, навиђеним таласима и олујама на том мору на коме нема никакве земље ни уточишта. Муслимански географ Ел-Едреси га је средином 12. века овако описао: „Нико не зна шта има у том мору, нити може да се открије, због тешкоћа дубоке таме која омета пловидбу, висине таласа, честих болести, безбројних чудовишта која га насељавају и снаге његових ветрова. Али, у том океану има велики број насељених острва и других пустих, али ни један поморац се не усуђује да крене на ово отворено море, већ само плови уз обалу, и не губи из виде континент.” Да, то море је страшно и опасно, али тамо ипак има нечега! За смеле поморце ето изазова, упркос свему. А ако је понеко до њих знао и за онај Сенекин пророчански пасус из Медеје у коме каже „доћи ће касне године на свету и нека времена у којима ће Океанско море попустити свезе ствари и отвориће се велика земља и један нови поморац... откриће нови свет и тада неће Острво Тхуле бити крај земље”, ништа друго није могао ни да сања него да баш он буде тај изабрани.

Али, иако се већ пловило по том Мрачном мору од Херкулових стубова па до Исланда, а на југ доста уз афричку обалу, сваки даљи поглед на те бескрајне воде је доводио до оног очајавајућег Non Plus Ultra (Нема даље). Проћи ће још пар векова када ће Португалија и Шпанија кренути у пловидбе по Атлантику, и Европи отворити нове поморске путеве који су заувек изменили свет.

Свакако, треба рећи да су и пре Португалаца и Шпанаца други народи пловили по овом океану и понешто и открили у њему. Историчари не доводе у сумњу то да су викинзи, иначе ванредни поморци и изврсни градитељи лаких и брзих бродова, стигли до Новог континента, да су од Скандинавије пловећи дошли до Исланда још у 10. веку. Изгледа да је један од њихових вођа, Црвени Ерик, открио Гренланд. Верује се да је и његов син Леиф касније допловио до америчке обале. Потврда за све ово је у томе што се по северном делу Атлантика развијала пловидба од Скандинавије па преко Енглеске и Гренланда чак до севера Канаде, све воде богате китовима, бакаларом и осталом рибом, што је била основа исхране у том делу Европе. Историја тачно бележи да су стигли и до Иберијског полуострва, напали најпре Астурију, једину територију која је тада остала под хришћанском влашћу, да су претрпели пораз код Ла Коруње, затим освојили Лисабон и Кадиз, похарали Севиљу 844. године, градове тада већ под арапском влашћу као калифат Омеја. Поражени ту, вратили су се назад рутом уз француску обалу. Али сви ови подухвати су остали без континуитета, јер није био свести да се догодио проналазак, да се стигло баш тамо где је била и намера да се стигне, ни шта је тамо виђено и доживљено, без икаквих описа мора и откривеног копна који би послужили даљим истраживањима. А о насељавању тих предела и да се не говори.

За разлику од тога, шпанска и португалска открића су били логична последица планова и прорачуна. У тим земљама најпре су скупљена сва дотадашња знања о навигацији, картографији, астрономији, створене су државне институције под строгом контролом двора које су бринуле о сваком детаљу планираних подухвата, као што су били Савет за Индију као стручно тело на двору, и Кућа за уговоре у Севиљи, без чије дозволе ни један брод није могао да исплови на Атлантик. Знало се тачно ко и како може да добије дозволу да крене на пут, са колико бродова и посаде, са колико двопека, сланине, усољеног меса и рибе, маслиновог уља, вина, воде, дрва, смоле и воска, бродске опреме као што су платно за једра, ужад и сидра, врста оружја и количина, колико коња и у чијем су власништву били. Био је одређен и сав трошак за експедицију, ко га је сносио, каква су била права и обавезе капетана и осталих учесника у експедицији, колике су им биле плате и колико дуго времена, какве су биле казне за непослушне. Капетани и кормилари су водили свакодневно своје бродске дневнике, прављене су нове карте откривених острва и копна, многе од њих су запањујуће истоветне данашњем изгледу тих места, и сваком су давали име од којих многа трају и данас, бележила се величина и дубина сваког од залива где је могло да се пристане, сваки пешчани спруд и сваки рт посебно ако је био стеновит и опасан. Описивани су тамошњи људи и њихова насеља, начин живота, пољопривреда и риболов, навике и обичаји, њихова политичка и социјална организација, начин ратовања и врста наоружања (Колумбо у свом дневнику пише: „Они нису носили оружје нити су знали за њега, јер сам им показао мачеве и хватали су их за сечиво и секли су се из незнања. Немају никаквог гвожђа...”) верско опредељење и ритуали (Колумбо: „Верујем да би лако постали хришћани, јер ми се чинило да немају ниједну секту”). Бележила се ружа ветрова, висина таласа, брзина струја, виђена флора и фауна, промене климе према годишњем добу. На сваком месту где би пристали, постављали су камене или дрвене крстове као знак свог присуства и поседа, а ако су се ту кратко бавили, онда су само у стабла урезивали крстове са истом поруком.

У свакој флоти су неизоставно били рачуновођа и писар-хроничар, одговорни само краљу и никоме више, са задатком да све стечено на путу тачно забележе, и да од тога одвоје краљевску петину која му је по уговорима припадала. Нема сумње да су њихове изјаве, као краљевих људи од поверења (или „шпијуни” како се мислило у посадама, и не без основа), на повратку о свему што су видели биле посебно уважаване. Ту је увек био и бар један свештеник за умирење савести посаде (дан је почињао и завршавао се са мисом), и за „спас душа” тамошњих народа „неверника” који нису знали за Јеванђеље, због чега је требало да се „преведу у нашу свету католичку веру”. Зато је у наредбама стајало и то да „открију и населе” те земље, са нагласком на ово друго, и није био редак случај да капетан неке флоте на неком лепом и плодном месту где су добро били примљени остави нешто људи да се ту настане. То су били први колони у Јужној Америци. Најпре би градили дрвене тврђаве ради становања и одбране, обавезно цркву или само капелу са олтаром, затим би место проширили мешајући се са локалним становништвом, или би ту пристигли нови бродови са још сународника. Уводили би комплетну управу: градоначелник, судија, командант наоружане трупе, главни полицајац, благајник, набављач, све као у Шпанији. Место би назвали „градом”, што је по важности било изнад насеља или села, и давали су му име углавном према неком свецу или светици. Многи од тих градова и данас постоје са истим именом.

Нажалост, прво такво насеље у Јужној Америци је трагично завршило. Наиме, крајем децембра 1492. године, за време прве Колумбове пловидбе, командни брод „Санта Марија” се потопио на обали острва које су назвали Ла Еспањола (данас Доминиканска Република и Хаити). Од остатка брода ту је саграђена тврђава и место је названо Исабела, по имену краљице. У њој је остало тридесет девет људи, и кад се годину дана касније Колумбо вратио по њих, ниједног није нашао у животу, нити икаквог трага од насеља. Наводно, домороци су се побунили и тражили да дошљаци оду са њиховог острва, што су они одбили и због тога страдали од бројнијег непријатеља. Но, веродостојније је то да је дошло до општег расула због одсуства јасне команде, да су многи морнари кренули у отимање злата а посебно жена, што је довело до борбе и њиховог страдања.

Ако би флота кренула трагом претходне која се није вратила са пута, осим истраживања и насељавања имала је задатак да трага за њом, да сазна тачно шта се догодило (ово делом и због сумње да посада може да се побуни и да негде остане са богатим пленом), и да по сваку цену спасе преживеле ако их има. Зато се понекад и догодило да се пронађе бродоломац сународник који је већ више година живео са домороцима, научио њихов језик и обичаје, упознао околину у којој је боравио или сазнао шта има даље од ње, плодне равнице, пустош, мочвара или џунгла, каквих све ратоборних или мирољубивих племена има и како се треба односити према њима, што је све била драгоцена информација новим експедицијама за даља истраживања тог поднебља. Једног од тих је пронашао и Ернан Кортес у свом походу на Мексико (боравио је ту пуних осам година живећи у једном племену; по његовим речима ту је био још један али се није појавио, остао је са племеном у коме се и оженио и имао децу), повео га са собом и био му је изузетно важан као „језик”, или преводилац, при сусретима са тамошњим домороцима.

Наставиће се