Grad s patinom srpske istorije

„Bežeći od mača, Srbi su došli ovde, tada pusto mesto, zidali skromne zemunice, drvene kuće... Da li su imali i koliko su imali za trpezom – Bog sveti zna, ali u takvoj oskudici i bedi zidaju osam predivnih hramova na malom prostoru: od jednog do drugog nisi morao vikati, nego normalnim glasom govoriti i čuo bi te onaj kod drugog hrama...”

Ovako je prošle jeseni besedio patrijarh srpski Porfirije u Sentandreji, tokom posete Eparhiji budimskoj. I još je dodao da je Sentandreja najbolji mogući primer za Srbe gde god da žive, nešto na šta treba da se ugledamo i nešto čime treba da se ponosimo.

Malo je od toga ostalo, pomislili smo ovih dana šetajući kaldrmom ovog, nekada većinski srpskog grada. Iako je na svakom ćošku vidljiva naša istorija, zub vremena, nedostatak novca ili nebriga ostavili su traga. Možda su krivac za sumoran utisak bili kiša i olujni oblaci zbog kojih je rukavac Dunava posiveo.

Izlet do Sentandreje uobičajen je deo ponude svih turističkih agencija koje vode u Budimpeštu, jer se do ovog gradića od 26.000 stanovnika stiže posle samo dvadesetak kilometara vožnje od mađarske prestonice. Bajkovit, barokni gradić je danas turistička meka Mađarske: godišnje ga poseti milion ljudi.

Kada se spustite od glavnog parkinga, prvo ćete naići na jedan od preostala četiri pravoslavna hrama u ovom gradu – Požarevačku crkvu, sagrađenu 1759. godine. Posvećena je Svetom arhangelu Mihailu i u njoj je ikonostas koji je stariji od same crkve, jer je prvobitno postavljen 1742. godine u staroj Sabornoj crkvi.

Tik uz nju je kuća u kojoj je boravio Vuk Karadžić, o čemu nas obaveštava prvo vodič, a onda i tabla s uklesanim prepoznatljivim likom s brkovima. U tom trenutku se začula muzika – vojni orkestar je umarširao u grad i skrenuo nam pogled i misli s fasade s koje su otpadali i kreč i malter.

U prolazu smo fotografisali kuću Jakova Ignjatovića, književnika i političara, koji je potekao iz trgovačke porodice koja se 1690. godine pod vođstvom patrijarha Arsenija Trećeg Čarnojevića doselila iz Prizrena. Ignjatović se smatra rodonačelnikom realističkog romana, bio je dopisni član Srpske kraljevske akademije, a kralj Milan ga je odlikovao Ordenom Svetog Save trećeg stepena.

Brzi snimak i još brži korak kako bismo stigli orkestar koji se zaustavio na Trgu Fo i ispred srpskog Esnafskog krsta i izveo koncert povodom Dana zastave. Sve što se u tom trenutku kretalo po Sentandreji slilo se na trg, ispred krsta u mermeru, okruženog kovanim gvožđem, koji je podignut nakon epidemije kuge 1763. i danas je pod zaštitom Uneska.

Baš tu, na glavnom trgu, 15. novembra 1812. osnovana je Preparandija ili Prva srpska učiteljska škola. Trajala je svega četiri godine, jer su je 1816. preselili u Sombor.

Iako ćete svuda pronaći podatak da u Sentandreji danas živi oko 90 Srba, naš vodič kaže da ih nema više od 25 i – „sve ih poznaje”. Verovatno je to razlog što smo ih sve zatekli na liturgiji u Blagoveštanskoj crkvi preko puta krsta. Nju nazivaju još i Grčka crkva jer su u uličicama ispod živeli trgovci Grci (ima ih još u Sentandreji). Pokušali smo da uđemo i u ostale crkve koje pripadaju budimskoj eparhiji, ali – sve su bile zabravljene.

Obišli smo dvorište Bogorodičine crkve (zovu je još i Saborna i Beogradska), koja je zapravo najveća i glavni hram SPC u Sentandreji. U njoj se nalaze ogromni barokni stubovi kakve nigde nećete sresti u srpskoj umetnosti iz 18. veka, a jedinstvena je i po ogromnom drvorezbarskom baldahinu iznad Časne trpeze, u čijem svodu je prikazan ciklus Hristovih muka. U porti ovog hrama smešten je Muzej pravoslavnih srpskih relikvija, u kojem se mogu videti srebrni putir sa pozlatom koji datira iz 15. veka i krst s raspećem i pozlatom, delo nepoznatog umetnika s kraja 16. veka.

Zbog lošeg vremena i malo turista tokom zime nismo imali sreće ni s većinom od 42 muzeja, koliko ih ovde ima. Preostalo nam je tumaranje uličicama u kojima se na svakoj kapiji ili prozoru vide ostaci prebogate istorije, a mnogi su vezani za naš narod.

Prema starim spisima, bežeći od turskog zuluma, u Sentandreju se 1690. godine pod vođstvom patrijarha Arsenija Čarnojevića doselilo 8.000 srpskih porodica, mahom trgovaca i zanatlija. Podaci iz 1720. govore da je čak 88 odsto stanovnika bilo srpskog porekla.

Kada se umorite od šetnje i istorije, preporuka je da se odmorite u srpskoj kafani na Trgu cara Lazara, tik uz šetalište uz Dunav. Jelovnik je na mađarskom, engleskom i srpskom jeziku – kafa, točeno pivo, baklave, palačinke, kobasice… Vlasnik je izdanak porodice Margaritović, koja se u Sentandreju doselila u vreme Velike seobe 1690. godine. Tik uz kafanu je spomenik knezu Lazaru. Prema predanju, na ovom mestu bio je drveni manastir u kojem su čuvane mošti kneza Lazara koje su donete u Velikoj seobi. Kada su Srbi vratili u postojbinu posmrtne ostatke kneza, manastir je izgoreo u požaru. Danas u ovu kafanu redovno dolaze gosti iz Srbije, među kojima su i vladini zvaničnici, sportisti, glumci, običan svet, ali i brojni stranci. Istina ili priča, tek, kažu da je ovde boravio i čuveni režiser Stiven Spilberg, koji je – zaboravio da plati račun.

Mi smo platili račun, prošli pored susednog grčkog restorana u prepoznatljivim plavo-belim bojama, iz kojeg se širio miris girosa i potom još jednom svratili u ulicu kišobrana na fotografisanje. Nezaobilazno mesto za kraj bio je i Muzej marcipana, u čijoj prodavnici se može kupiti (i probati) ovaj slatkiš, pripremljen na 1.001 način.

Dok su se u torbi gužvali suveniri (aleva paprika, crvene kućne papuče za hladne dane, nekoliko magneta i čaj od lavande), a po glavi utisci iz ovog gotovo mediteranskog, a tako srpskog grada, otežalih nogu polako smo krenuli ka parkingu. Ispratio nas je lik Vuka Karadžića koji kao da je govorio da u Sentandreju treba doći na leto. A do tada će možda zamazati fasade, otvoriti crkve i muzeje, a Dunav će opet biti „lep i plav”.