Град с патином српске историје

„Бежећи од мача, Срби су дошли овде, тада пусто место, зидали скромне земунице, дрвене куће... Да ли су имали и колико су имали за трпезом – Бог свети зна, али у таквој оскудици и беди зидају осам предивних храмова на малом простору: од једног до другог ниси морао викати, него нормалним гласом говорити и чуо би те онај код другог храма...”

Овако је прошле јесени беседио патријарх српски Порфирије у Сентандреји, током посете Епархији будимској. И још је додао да је Сентандреја најбољи могући пример за Србе где год да живе, нешто на шта треба да се угледамо и нешто чиме треба да се поносимо.

Мало је од тога остало, помислили смо ових дана шетајући калдрмом овог, некада већински српског града. Иако је на сваком ћошку видљива наша историја, зуб времена, недостатак новца или небрига оставили су трага. Можда су кривац за суморан утисак били киша и олујни облаци због којих је рукавац Дунава посивео.

Излет до Сентандреје уобичајен је део понуде свих туристичких агенција које воде у Будимпешту, јер се до овог градића од 26.000 становника стиже после само двадесетак километара вожње од мађарске престонице. Бајковит, барокни градић је данас туристичка мека Мађарске: годишње га посети милион људи.

Када се спустите од главног паркинга, прво ћете наићи на један од преостала четири православна храма у овом граду – Пожаревачку цркву, саграђену 1759. године. Посвећена је Светом архангелу Михаилу и у њој је иконостас који је старији од саме цркве, јер је првобитно постављен 1742. године у старој Саборној цркви.

Тик уз њу је кућа у којој је боравио Вук Караџић, о чему нас обавештава прво водич, а онда и табла с уклесаним препознатљивим ликом с брковима. У том тренутку се зачула музика – војни оркестар је умарширао у град и скренуо нам поглед и мисли с фасаде с које су отпадали и креч и малтер.

У пролазу смо фотографисали кућу Јакова Игњатовића, књижевника и политичара, који је потекао из трговачке породице која се 1690. године под вођством патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића доселила из Призрена. Игњатовић се сматра родоначелником реалистичког романа, био је дописни члан Српске краљевске академије, а краљ Милан га је одликовао Орденом Светог Саве трећег степена.

Брзи снимак и још бржи корак како бисмо стигли оркестар који се зауставио на Тргу Фо и испред српског Еснафског крста и извео концерт поводом Дана заставе. Све што се у том тренутку кретало по Сентандреји слило се на трг, испред крста у мермеру, окруженог кованим гвожђем, који је подигнут након епидемије куге 1763. и данас је под заштитом Унеска.

Баш ту, на главном тргу, 15. новембра 1812. основана је Препарандија или Прва српска учитељска школа. Трајала је свега четири године, јер су је 1816. преселили у Сомбор.

Иако ћете свуда пронаћи податак да у Сентандреји данас живи око 90 Срба, наш водич каже да их нема више од 25 и – „све их познаје”. Вероватно је то разлог што смо их све затекли на литургији у Благовештанској цркви преко пута крста. Њу називају још и Грчка црква јер су у уличицама испод живели трговци Грци (има их још у Сентандреји). Покушали смо да уђемо и у остале цркве које припадају будимској епархији, али – све су биле забрављене.

Обишли смо двориште Богородичине цркве (зову је још и Саборна и Београдска), која је заправо највећа и главни храм СПЦ у Сентандреји. У њој се налазе огромни барокни стубови какве нигде нећете срести у српској уметности из 18. века, а јединствена је и по огромном дрворезбарском балдахину изнад Часне трпезе, у чијем своду је приказан циклус Христових мука. У порти овог храма смештен је Музеј православних српских реликвија, у којем се могу видети сребрни путир са позлатом који датира из 15. века и крст с распећем и позлатом, дело непознатог уметника с краја 16. века.

Због лошег времена и мало туриста током зиме нисмо имали среће ни с већином од 42 музеја, колико их овде има. Преостало нам је тумарање уличицама у којима се на свакој капији или прозору виде остаци пребогате историје, а многи су везани за наш народ.

Према старим списима, бежећи од турског зулума, у Сентандреју се 1690. године под вођством патријарха Арсенија Чарнојевића доселило 8.000 српских породица, махом трговаца и занатлија. Подаци из 1720. говоре да је чак 88 одсто становника било српског порекла.

Када се уморите од шетње и историје, препорука је да се одморите у српској кафани на Тргу цара Лазара, тик уз шеталиште уз Дунав. Јеловник је на мађарском, енглеском и српском језику – кафа, точено пиво, баклаве, палачинке, кобасице… Власник је изданак породице Маргаритовић, која се у Сентандреју доселила у време Велике сеобе 1690. године. Тик уз кафану је споменик кнезу Лазару. Према предању, на овом месту био је дрвени манастир у којем су чуване мошти кнеза Лазара које су донете у Великој сеоби. Када су Срби вратили у постојбину посмртне остатке кнеза, манастир је изгорео у пожару. Данас у ову кафану редовно долазе гости из Србије, међу којима су и владини званичници, спортисти, глумци, обичан свет, али и бројни странци. Истина или прича, тек, кажу да је овде боравио и чувени режисер Стивен Спилберг, који је – заборавио да плати рачун.

Ми смо платили рачун, прошли поред суседног грчког ресторана у препознатљивим плаво-белим бојама, из којег се ширио мирис гироса и потом још једном свратили у улицу кишобрана на фотографисање. Незаобилазно место за крај био је и Музеј марципана, у чијој продавници се може купити (и пробати) овај слаткиш, припремљен на 1.001 начин.

Док су се у торби гужвали сувенири (алева паприка, црвене кућне папуче за хладне дане, неколико магнета и чај од лаванде), а по глави утисци из овог готово медитеранског, а тако српског града, отежалих ногу полако смо кренули ка паркингу. Испратио нас је лик Вука Караџића који као да је говорио да у Сентандреју треба доћи на лето. А до тада ће можда замазати фасаде, отворити цркве и музеје, а Дунав ће опет бити „леп и плав”.