Trener mlađoj sestri šampionki

U danima letnjeg predaha, Jelenu Arunović, jednu od najboljih trenera u streljaštvu Srbije i sveta, zamolili smo za razgovor za „Magazin”. Iz SAD odgovorila je mejlom za, kako je istakla, novine koje se generacijama čitaju u njenoj porodici.

Nekoliko dana pred odlazak završila je rad u kampu s decom, mladim strelcima i strelkinjama. S prijateljima iz Streljačkog kluba „Valjevo 1880” Jelena je organizovala zajedničke letnje pripreme za 24 talentovane dece iz šest klubova: Kikinda, Akademac, Policajac, Olimpik, Gornji Milanovac i Valjevo i s njima radila po jedinstvenoj trenažnoj metodologiji s ciljem razvoja preciznosti.

– Fokus je na vežbama koje su specifične za strelce i koje dugoročno utiču na razvoj preciznosti u streljačkom sportu. Ceo koncept osmišljen je s Nikolom Jankovićem, streljačkim trenerom, koji je i licencirani UEFA fudbalski trener, a sa željom da dobru praksu iz drugih sportova modelujemo i prilagodimo našem sportu. Ovo je na neki način avangarda za streljački sport jer nikada pre nije sprovođena i teorijska priprema strelaca – objašnjava Jelena.

U sportu od malih nogu

Kada to kaže uspešan trener, nekada sama takmičarka, a potom trener mlađoj sestri Zorani, koje su zajedno porodične i vitrine nacionalnog Streljačkog saveza popunile s više stotina medalja, dalje objašnjenje nije potrebno.

Naša sagornica ističe da i u vreme odmora razmišlja o sportu, tj. poslu koji je odabrala. Ili je sport, možda, odabrao nju?

– Od kada znam za sebe tu je sport. Otac je bio profesor na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja. Tetka je radila na istom fakultetu u računovodstvu. Detinjstvo sam provela tamo. Iako se toga ne sećam, često mi pričaju da me je tata, dok sam bila beba, vodio u kancelariju, gde je imao strunjaču i na kojoj sam se igrala i spavala – dodaje.

Prva jasna sećanja su joj s logorovanja na Perućcu: spavanje u šatoru, pecanje, vožnja kajakom i gliserom po jezeru, skijanje na vodi. To je bio deo obavezne nastave, i tata ju je vodio.

Kasnije su se pridružile mama i sestra. Zorana je mlađa pet godina, pa Jelena otkriva kako je oduvek volela da je vodi sa sobom, hvali se mlađom sekom.

Starija sestra je mlađu, već šampionku u streljaštvu, počela zvanično da trenira septembra 2010, mada su zajednički radile dve godine ranije.

– Veliki je to iskorak. Zorana je u tom momentu svetska i evropska prvakinja, u dve olimpijske discipline. Obe smo znale da je pravo vreme za odluku i početak rada na stvaranju ovoga što danas imamo – kaže.

Jelena priznaje da se nijednog momenta nije uplašila izazova, posumnjala u sebe niti Zoranu.

– Možda je uzrok bio manjak objektivnog sagledavanja, neiskustvo, mladost... Ipak, znala sam da ćemo kao tim rasti. Pre svega zbog usavršavanja u pravcu koji nije tipičan za streljački sport. Četrnaest godina kasnije, izuzetno sam ponosna na takvu odluku i na ljude koji su mi to omogućili. Prvi od svih, Vladimir Koprivica i Ljubiša Lazarević – naglašava ona.

Ne skriva činjenicu da je bilo teških dana.

– Na početku nije bila bajka. Morale smo da uđemo u nove uloge u odnosu na one koje smo imale ranije. Trebalo je postaviti granice poslovnog i privatnog odnosa. Nekada sam bila preoštra prema sestri. Izbacim je s treninga ako mi nešto zasmeta, kritikujem je više i glasnije nego ostale. Kao sestri bilo mi je beskrajno žao, ali kao trener – morala sam – objašnjava Jelena.

Ove godine zbog kovida 19 propustile su dva velika takmičenja. Međutim, korak po korak, vratile su se na prethodni visoki nivo.

Zato prethodne mesece Jelena ubraja među najuspešnije u dosadašnjoj karijeri. Trijumfom na Svetskom kupu u Koreji, Zorana je ušla je u Klub 50, što je impresivan broj penjanja na postolje na velikim takmičenjima, u olimpijskim disciplinama.

Kako kada završe trening i takmičenja funkcionišu dve sestre i uspešne mlade žene?

Bude vike, ali ne i konflikta

Jelena otkiva da imaju ponekad potpuno različite stavove, ali nema konflikta. Obe su tolerantne, prihvataju različita mišljenja.

– Sećam se da je mama jednom došla na trening, a nas dve smo oštrije razmenile mišljenja. Mama je bila šokirana jer je navikla da se privatno retko razmimoilazimo – dodaje ona.

Po karakteru ponekad znaju da budu nagle, ali, srećom, ne u istom momentu.

– Obično smirujemo jedna drugu, uputimo ona meni – ja njoj kritiku radi spuštanja tenzije. Postoji veliko obostrano poverenje – zaključuje Jelena Arunović.

Ko stvara uspešnog sportistu

Kolika je uloga porodice, a kolika šire zajednice u stvaranju šampiona?

– Podrška porodice, pogotovo u mlađem uzrastu, značajno utiče na ostvarivanje uspeha u bilo čemu, pa i u sportu. Ako postoji podsticaj okruženja, koje pokazuje koliko je poželjno baviti se sportom, razumevanje da je taj put neizvestan, izazovan, da iziskuje promenu prioriteta, onda možemo da govorimo o suštinskom podržavanju. Iz takvog mikrosistema dobijamo jake, odvažne, odgovorne i posvećene ličnosti – kaže Jelena Arunović.

Uloga porodice dominantna je na samom početku.

– Kasnije se smanjuje, i jezičak na vagi da li će neko stvarno dosegnuti šampionske rezultate prelazi u sferu institucija sportskog sistema – naglašava.

Naravno, ne postaju sva talentovana deca ekstremno uspešna. Ako pričamo o onima koji su uspeli u sportu, uloga porodice je daleko od zanemarljive. Indikator su izjave nakon osvajanja prvih, velikih medalja, zanimljivo je čuti kome zahvaljuju i kome posvećuju trofeje.

Vi ste naše zlato

– Ako su ogledalo društva forumi i komentari na vesti, onda moramo da zastanemo, da se zapitamo da li smo pravedni i objektivni? Poštujemo li one koji nas predstavljaju na takmičenjima uvek ili samo kada pobeđuju? Zašto smo laki na ružnim rečima i procenama da je neko „promašen slučaj”, za „kuhinju i varjaču”. S druge strane, srećemo obične ljudi koji nas ne poznaju, ali čestitaju; pružaju podršku posle lošeg nastupa; osmehnu se i kažu „vi ste naše zlato”, propuste vas da prođete, aplaudiraju na pasoškoj kontroli, ne dozvole da platite piće. Ima raznih primera, i pozitivnih i negativnih. U zbiru svi pokazuju kako doživljavamo sportiste i koliko je značajna uloga sporta u životu svih nas – smatra Jelena.

Očevo zaveštanje

Posle očeve iznenadne smrti, veza sa Fakultetom se prekinula, ali ne i sa njegovim kolegama. Nikada ih nije posmatrala kao profesore, već prijatelje uz koje je odrastala.

– Ne mogu da opišem kako sam se osećala kada sam u biblioteci našla knjige koje je pisao naš otac. Tek tada sam ga doživela kao stručnjaka, doktora nauka iz oblasti fizičke kulture. Iako kao trener svodim na minimum ulogu sreće, moram da kažem da sam imala sreću da prave ljude sretnem u pravom momentu. Nesebično mi pomažući da naučim nešto novo, sigurno su imali osećaj da oživljavaju sećanje na mog rano preminulog oca, i ja sam im na tome beskrajno zahvalna. Iako verovatno nisu svesni uloge koju imaju, znam da svaku Zoraninu medalju dožive kao sećanje na njega – ističe Jelena.

Bez sna pred prvi trening

Iako je dugo trener šampiona, i to rođenoj sestri, Jelena otkriva da ne spava čitavu noć pred prvi trening nakon pauze.

– Kada bude nestalo uzbuđenje, znaću da je vreme da kažem da je kraj. Za sada se još radujem svakom takmičenju, volim da razmenjujem iskustva s kolegama iz drugih sportova, posećujem treninge, učim od uspešnijih. Želja mi je da napišem knjigu koja će se baviti metodikom razvoja preciznosti u streljačkom sportu. Time ću dati doprinos i lični pečat srpskom sportu. To će biti veliki izazov za mene i posvetiću se tome tek kada budem osetila da sam, po sopstvenim kriterijumima, dovoljno kompetentna da na visokom akademskom nivou objedinim sva saznanja – kaže ona.