Тренер млађој сестри шампионки

У данима летњег предаха, Јелену Аруновић, једну од најбољих тренера у стрељаштву Србије и света, замолили смо за разговор за „Магазин”. Из САД одговорила је мејлом за, како је истакла, новине које се генерацијама читају у њеној породици.

Неколико дана пред одлазак завршила је рад у кампу с децом, младим стрелцима и стрелкињама. С пријатељима из Стрељачког клуба „Ваљево 1880” Јелена је организовала заједничке летње припреме за 24 талентоване деце из шест клубова: Кикинда, Академац, Полицајац, Олимпик, Горњи Милановац и Ваљево и с њима радила по јединственој тренажној методологији с циљем развоја прецизности.

– Фокус je на вежбама које су специфичне за стрелце и које дугорочно утичу на развој прецизности у стрељачком спорту. Цео концепт осмишљен је с Николом Јанковићем, стрељачким тренером, који је и лиценцирани УЕФА фудбалски тренер, а са жељом да добру праксу из других спортова моделујемо и прилагодимо нашем спорту. Ово је на неки начин авангарда за стрељачки спорт јер никада пре није спровођена и теоријска припрема стрелаца – објашњава Јелена.

У спорту од малих ногу

Када то каже успешан тренер, некада сама такмичарка, а потом тренер млађој сестри Зорани, које су заједно породичне и витрине националног Стрељачког савеза попуниле с више стотина медаља, даље објашњење није потребно.

Наша сагорница истиче да и у време одмора размишља о спорту, тј. послу који је одабрала. Или је спорт, можда, одабрао њу?

– Од када знам за себе ту је спорт. Отац је био професор на Факултету спорта и физичког васпитања. Тетка је радила на истом факултету у рачуноводству. Детињство сам провела тамо. Иако се тога не сећам, често ми причају да ме је тата, док сам била беба, водио у канцеларију, где је имао струњачу и на којој сам се играла и спавала – додаје.

Прва јасна сећања су јој с логоровања на Перућцу: спавање у шатору, пецање, вожња кајаком и глисером по језеру, скијање на води. То је био део обавезне наставе, и тата ју је водио.

Касније су се придружиле мама и сестра. Зорана је млађа пет година, па Јелена открива како је одувек волела да је води са собом, хвали се млађом секом.

Старија сестра је млађу, већ шампионку у стрељаштву, почела званично да тренира септембра 2010, мада су заједнички радиле две године раније.

– Велики је то искорак. Зорана је у том моменту светска и европска првакиња, у две олимпијске дисциплине. Обе смо знале да је право време за одлуку и почетак рада на стварању овога што данас имамо – каже.

Јелена признаје да се ниједног момента није уплашила изазова, посумњала у себе нити Зорану.

– Можда је узрок био мањак објективног сагледавања, неискуство, младост... Ипак, знала сам да ћемо као тим расти. Пре свега због усавршавања у правцу који није типичан за стрељачки спорт. Четрнаест година касније, изузетно сам поносна на такву одлуку и на људе који су ми то омогућили. Први од свих, Владимир Копривица и Љубиша Лазаревић – наглашава она.

Не скрива чињеницу да је било тешких дана.

– На почетку није била бајка. Морале смо да уђемо у нове улоге у односу на оне које смо имале раније. Требало је поставити границе пословног и приватног односа. Некада сам била преоштра према сестри. Избацим је с тренинга ако ми нешто засмета, критикујем је више и гласније него остале. Као сестри било ми је бескрајно жао, али као тренер – морала сам – објашњава Јелена.

Ове године због ковида 19 пропустиле су два велика такмичења. Међутим, корак по корак, вратиле су се на претходни високи ниво.

Зато претходне месеце Јелена убраја међу најуспешније у досадашњој каријери. Тријумфом на Светском купу у Кореји, Зорана је ушла је у Клуб 50, што је импресиван број пењања на постоље на великим такмичењима, у олимпијским дисциплинама.

Како када заврше тренинг и такмичења функционишу две сестре и успешне младе жене?

Буде вике, али не и конфликта

Јелена откива да имају понекад потпуно различите ставове, али нема конфликта. Обе су толерантне, прихватају различита мишљења.

– Сећам се да је мама једном дошла на тренинг, а нас две смо оштрије размениле мишљења. Мама је била шокирана јер је навикла да се приватно ретко размимоилазимо – додаје она.

По карактеру понекад знају да буду нагле, али, срећом, не у истом моменту.

– Обично смирујемо једна другу, упутимо она мени – ја њој критику ради спуштања тензије. Постоји велико обострано поверење – закључује Јелена Аруновић.

Ко ствара успешног спортисту

Колика је улога породице, а колика шире заједнице у стварању шампиона?

– Подршка породице, поготово у млађем узрасту, значајно утиче на остваривање успеха у било чему, па и у спорту. Ако постоји подстицај окружења, које показује колико је пожељно бавити се спортом, разумевање да је тај пут неизвестан, изазован, да изискује промену приоритета, онда можемо да говоримо о суштинском подржавању. Из таквог микросистема добијамо јаке, одважне, одговорне и посвећене личности – каже Јелена Аруновић.

Улога породице доминантна је на самом почетку.

– Касније се смањује, и језичак на ваги да ли ће неко стварно досегнути шампионске резултате прелази у сферу институција спортског система – наглашава.

Наравно, не постају сва талентована деца екстремно успешна. Ако причамо о онима који су успели у спорту, улога породице је далеко од занемарљиве. Индикатор су изјаве након освајања првих, великих медаља, занимљиво је чути коме захваљују и коме посвећују трофеје.

Ви сте наше злато

– Ако су огледало друштва форуми и коментари на вести, онда морамо да застанемо, да се запитамо да ли смо праведни и објективни? Поштујемо ли оне који нас представљају на такмичењима увек или само када побеђују? Зашто смо лаки на ружним речима и проценама да је неко „промашен случај”, за „кухињу и варјачу”. С друге стране, срећемо обичне људи који нас не познају, али честитају; пружају подршку после лошег наступа; осмехну се и кажу „ви сте наше злато”, пропусте вас да прођете, аплаудирају на пасошкој контроли, не дозволе да платите пиће. Има разних примера, и позитивних и негативних. У збиру сви показују како доживљавамо спортисте и колико је значајна улога спорта у животу свих нас – сматра Јелена.

Очево завештање

После очеве изненадне смрти, веза са Факултетом се прекинула, али не и са његовим колегама. Никада их није посматрала као професоре, већ пријатеље уз које је одрастала.

– Не могу да опишем како сам се осећала када сам у библиотеци нашла књиге које је писао наш отац. Тек тада сам га доживела као стручњака, доктора наука из области физичке културе. Иако као тренер сводим на минимум улогу среће, морам да кажем да сам имала срећу да праве људе сретнем у правом моменту. Несебично ми помажући да научим нешто ново, сигурно су имали осећај да оживљавају сећање на мог рано преминулог оца, и ја сам им на томе бескрајно захвална. Иако вероватно нису свесни улоге коју имају, знам да сваку Зоранину медаљу доживе као сећање на њега – истиче Јелена.

Без сна пред први тренинг

Иако је дуго тренер шампиона, и то рођеној сестри, Јелена открива да не спава читаву ноћ пред први тренинг након паузе.

– Када буде нестало узбуђење, знаћу да је време да кажем да је крај. За сада се још радујем сваком такмичењу, волим да размењујем искуства с колегама из других спортова, посећујем тренинге, учим од успешнијих. Жеља ми је да напишем књигу која ће се бавити методиком развоја прецизности у стрељачком спорту. Тиме ћу дати допринос и лични печат српском спорту. То ће бити велики изазов за мене и посветићу се томе тек када будем осетила да сам, по сопственим критеријумима, довољно компетентна да на високом академском нивоу објединим сва сазнања – каже она.