Riba u santi leda

Nesavesni trgovci, ali pre svega proizvođači hrane obmanjuju nas manje ili više i prodaju nam ono što ne želimo. Od nastanka velikih industrija hrane, tehnolozi su preuzeli ulogu zlih alhemičara iz kuhinje, pa nam serviraju razne gadosti u perfektno oblikovanim i privlačnim namirnicama. Razlog je naravno, novac, jer ako za isto vreme i uz manje troškova možete proizvesti više hrane, ostvarićete veći profit. O čemu govorim? O trikovima.

Možda je najbolje da sve ovo objasnim na primerima. Koliko vas bi kupilo običan beli hleb ako biste znali da je jedan od njegovih sastojaka (L-cistein, E-920) dobijen preradom ljudske kose? Ne mnogo, u to sam sigurna. Zamislite recimo da postite. Takav proizvod definitivno nije posan samo zbog tog jednog sastojka, koji, uzgred da kažem, može da se proizvede i na alternativan način, ali se to ne čini jer je prerada ljudskih vlasi jeftinija. Ovaj aditiv se ne mora navesti na deklaraciji, ali on je definitivno tu. Služi da bi testo bilo elastičnije i da se lakše mesi. Nije samo reč o hlebu, i mnoga druga peciva dele istu sudbinu.

Industrijska proizvodnja hleba i peciva počiva na masovnoj upotrebi aditiva, jer da li zaista mislite da neki pekarski gigant može sebi da dozvoli da mu se jedna vekna pravi četiri sata? Ne može, ali ni neće, jer vreme je novac, a ako se testo brže diže i hleb ostaje mekan i lep po pečenju, to je recept za dobru prodaju. Da ne trošim reči na specijalne vrste hleba kojima je lista aditiva dugačka kao članak koji upravo čitate. Rešenje je da sami pravite svoj hleb.

Aditiva ima mnogo i svuda su prisutni, pa ako proizvođač želi da vam proda vodu po ceni mesa, on će naći načina da neki mesni proizvod „nafiluje” vodom i tako ga proda. Svedoci smo pojave da kada kupujete zamrznutu ribu, vi u stvari kupujete santu leda sa njom, pa kada je odledite, shvatite da ste prevareni. To naravno nije jedini način da kupite vodu po ceni mesa.

Postoji aditiv E-407, karagenan, zgušnjivač, koji vezuje vodu u smesi u kojoj se nalazi. Obilato se koristi u svim parizerima i mortadelama. Dakle, pica šunka je puna vode koju je karagenan vezao, pa jedući ovu mesnu prerađevinu, vi jedete, to jest pijete – vodu. Naravno, uz gomilu drugih aditiva koji definitivno nisu zdravi. O paštetama a i viršlama da vas ne zamaram, to je otpad najgore kategorije gde je samleveno sve što bi se u suprotnom bacilo. Trik je sve to lepo začiniti i spakovati, pa nacrtati Diznijeve junake na ambalaži kako bi naša deca jela taj otpad od mesa.

Sirevi, naročito oni tvrdi, zreli sadrže i aditive koji nisu često navedeni u deklaraciji. Najgori izbor su topljeni sirevi krcati aditivima, koji se dobijaju pretapanjem raznih pokvarenih sireva povučenih iz prodaje, ali ta činjenica je obično skrivena od nas potrošača. Kada pogledate cene nekih „posnih” sireva, ne možete se oteti utisku da su znatno jeftiniji od običnih.

Možda je najveći od svih trikova iz rukava prehrambene industrije upravo margarin. Stvoren je kao zamena za puter, od kojeg je znatno jeftiniji, a nije nimalo zdrav. Margarin je proizvod dobijen hidrogenizacijom biljnih ulja (rafinisanih) i obilno se upotrebljava u proizvodnji lisnatih peciva, kolača, torti, kremova, preliva i ostalih slatkih i slanih đakonija.

Pored toga postoje i stoni margarini, prelepo upakovani i u reklamama serviranih deci uz pomoć poznatih ličnosti kao da je reč o zdravoj hrani punoj vitamina i minerala.

Očigledno da je interes proizvođača iznad zdravog razuma i istine. Zato dobro razmislite šta kupujete. I, postupite mudro.

Jasna Vujičić, nutricionista

www.nadijeti.com