Из таме до ведрих боја
Недавно дипломац на Академији примењених уметности у Ријеци и рођена млада Загрепчанка Винка Гашпаруш, о којој смо већ писали, одлучила се да докторске студије похађа на Универзитету уметности у Београду сматрајући га градом најсавременије културе на Балкану. Наиме, она је за докторат изабрала дигиталну уметност у опредељењу да у свом стваралаштву споји традиционално сликарство и нове медије, а што је приказала на отварању занимљиве изложбе у галерији Н. ЕОН.
Тачније, позвала нас је све да изложене велике биљке са механизмом фото ћелија као сензора на гранчицама нежно додирујемо, да бисмо се уверили да ће и слика повезана са са биљком истим механизмом почети да добија јаче обрисе. За већину присутних ова модерна дигитална уметност била је велико изненађење. Још веће је уследило када је Винка предложила да смирено посматрам слику на 80 центиметара удаљености, која је тада полако почела да добија интензивније и ведрије боје...
На молбу да објасни, Винка за „Магазин” каже:
– Прошли пут приказала сам у Београду циклус слика „Повратак у Ид” који је већ био истраживачког рада за ову изложбу која је у савременом техничком смислу степен више. Већ тада сам почела да се бавим смиривањем човека данашњице и нашим повратком исконској природи. Архетипски рогови на главама мојих јунакиња приказ су снажних жена данашњице. Полазим од себе у том раду и касније све те замисли надограђујем. Слике су приказивале проширену стварност, јер смо их гледали кроз екран мобилног телефона. Кад сте усмеравали ка њима мобилни мобилни, тачније, постајала су анимације, прича.
Сада је одлучила да оде корак даље у том повратку смиренијим данима и у удаљавању од хаотичног и ужурбаног живота. Дигиталну уметност искористила је да сакрије технологију и да нас врати у исконску повезаност са природом.
„На тај додир руке саме биљке, било које врсте, реагују променом фреквенција прикључених уређаја и око њих се шире одједном другачији звуци музике коју пуштам – или бржег или споријег ритма, биљке почињу да певају и свирају”, уверена је млада уметница.
То су, објашњава, „ардуино системи” који су микро уређаји који кроз одређени код очитавају ситне промене. Биљке су великим делом у води и земљи, као што смо и ми добрим делом саздани од воде, Ми им уз помоћ уређаја и својом енергијом мењамо електропоље и утичемо на њихову енергију, баш као што енергетски осећамо једни друге.
Промена боја на сликама, проказала нам је потом, дешава са уз наше присуство: „Хтела сам да склонимо мобилне телефоне, да не гледамо кроз екран већ да ту проширену стварност створим без екрана. Сензори су ми помогли: иза сваке слике налазе се грејачи и вентилатори, а платна су премазана термо пигментима, Тако да, када су слике у стању мировања тамне су, јер сам их намерно таквима направила – зато да би боје дошле до изражаја када сензори реагују на присуство. Када се било ко приближи слици и мало задржи испред, сензор очита да је неко посматра и слика се полако загрејава. То је део тог умирења. У данашње време, нама је тих три минута до промене слике, много времена. Али, то је и тест наше стрпљивости и доказ колико смо изгубили мир са данашњом навиком човека да одмах реагује и да се све брзо покаже. То је и позив на потпуно смирење, порука да боравимо не само са сликом и уметношћу, него и са самим собом”, каже Винка.
Зато је изложбу и назвала „Одраз”. Тачније, сматра да је посматрање слика како одраз нас на уметност, тако и уметности и културе на нас. „То делује као зачарани циклус међусобних утицаја. Имали смо епохе великог процвата архитектуре и уметности који су утицали на напредак друштва, али и епохе урушавања свих тих вредности, после неког времена и поновног раста до ког опет неминовно долази. Зато је одраз утицаја моја инспирација и уметнички код. Са менторком Александром Јованић дошла сам до овог истраживања и нових техника и применила на свој досадашњи рад”.
Винка је, иначе, излагала и у Великој Британији, САД-у и Кини, а представила се и на Међународном бијеналу у Пекингу. Крајем године одлази на усавршавање у Холандији, у Гронинген.
