Мирис историје и ратлука

Чим се прође кроз оронуле, али стамене камене капије древног античког и потом византијског упоришта на Црном мору, почиње да „мирише” на историју. Водич Еманујулов Кијев зауставља нас поред бронзане макете Несебара, града-острва повезаног с копном преко насутог земљоуза, преко ког се стиже до познатог и модерног летовалишта Сунчевог брега, „бургаског Лас Вегаса” на који преко залива у новије доба гледа ова стара лука.

Острвце на југоистоку Бугарске, сачињено од остатака дуге историје и разних царстава, било је често између граница империја и зато магнет за освајаче и поприште битака. На мапи региона било је место са највише изграђених цркава по глави становника, али је од њих 40 остало свега 10 у целини сачуваних.

У препричавању дуге историје, водич подсећа да су Тракијци први у старој ери заболи копље на ово тле основавши место Менебрију, названо по Менасу као митском оснивачу града, а који су Грци освојили и преименовали у Месенбрију у 5.веку п. н. е. На месту хеленских храмова трговачког средишта на Црном мору и на тлу остатака Римског царства које преузима град као Месемврију од 1. века п. н. е касније се, и то најчешће од њиховог старог камена, граде византијске базилике, јер је скоро век и по Несебар био важна лука флоте Византијског царства. Базилике наслеђују средњевековни хришћански храмови. У очи нам упада, одмах на улазу у град, један од најлепших. Раносредњевекова Црква Христа Сведржитеља из 10. века налази се на месту некадашњег Зевсовог храма. Ипред ње је стално, примећујемо у кадру, понеки дежурни „гларус”, како у Бургаском заливу зову црноморску врсту галеба који је огроман и има црни реп. Своју улогу грабљивице, чија су крила распона до метар и тридесет центиметара, и поред упозорења мештана – потврдио је већ на почетку историјске шетње кад се бацио на парче пице Миодрага Јакшића, једног од писаца који смо као гости фестивала ,,Свето слово” слушали занимљиву лекцију. Нестао је са целим парчетом и секунди!

Трачки назив града остао

Елем, наставио је водич, средњевековне цркве се граде на месту византијских базилика када је владар Хан Крун успео да преузме  град тврђаву почетком 9. века, када и добија бугарско име Несебар. Смењују се Бугари, Турци, Византија. Под другим бугарским царством, градић улази у златно доба у 13. и 14. веку из којих је већина сачуваних храмова. Али, и тад у рукама Бугара остаје само само до доласка Османлија који га називају Мисиври. Кад га почетком 19. века освајају Руси, турско становништво бежи у подручја под султановом влашћу, а кад мировним уговором опет припадне Турцима, из њега беже хришћани – и Грци и Бугари. Тек са ослобођењем 1878. град постаје коначно део Бугарске. Почетком 20. века већина становништва је грчког порекла, али после слома Илинденског устанка 1903. овде долази и велики број македонских избеглица, док се са догађајима 1925.  године чак 340 грчких фамилија исељава код Солуна, где оснива  насеље Неа Месимвриа. Тек 1934. град поново добија име Несебар. Промене изговора истог имена кроз векове, слика су бурне историјске приче града. Ради подсећања на њу, и данас радње носе старо трачко, односно грчко име.

У тробродној цркви Светих Арахангела Михаила  и Гаврила из 10. века са вредном иконом Богородице, песници словенских језика читали су своје стихове. После шетње лавиринтом калдрмисаних уличица између камено-дрвених кућа, организатори из Књижевног клуба Бургаса позвали су нас да најбоље стихове прочитамо на остацима византијске Митрополије, базилике из 5. века подигнуте на месту Аполоновиг храма. Узвишен и необичан осећај у полукружном амфитетару, употпунили су Петар Сухов и Анђела Родел чије су старе изворне бугарске песме у рок обради одјекивале изнад базилике и привукле велики број туриста…

Одмор на кафи из филџана, коју овде и даље зову „турска”, уз обавезни ратлук и чаврљање мештана, био је прилика да их питамо зашто су све куће у приземљу зидане од камена, а на спрату од дрвених даски:

„Ово је црноморска кућа из 19. века, у којој је приземље од камена, јер оно служи и као вински подрум. Вина овог краја из оближњег Приморског, наш су понос. Камен хлади лети, али и штиоти од влаге и поплава. Спратови изнад, подизани су у смеђем дрвету које даје собама топлину, чак и кад са мора дувају ветрови”, рекла нам је продавачица мини-ташни или ташница које су данас поново ултра модерне и коштају седам евра.

Магнети и наруквице украшене шкољкама коштају око два евра, док су у ручној изради сви сувенири скупљи. Шумеће и друге обрађене и трајне шкољке могу да се купе за евро до два. Ноћење у граду музеју са УНЕСКО-ве заштићене листе у просеку кошта око 100 евра за собу, односно око 50 евра по особи, док је у новом делу града надомак тврђаве упола јефтиниије. Има и цена због којих је прошле године Несебар међу познатим градовима-тврђавама на мору, био проглашен једним од најјефтинијих летовалишта у Европи. Две лежаљке са сунцобраном на јужној плажи испод старог града могу да се изнајме за 12 евра, а рецимо, црноморска папалина или цаца, како је они зову, може да се нађе на сваком кораку за око четири-пет евра по порцији, док ручак у македонском ресторану, у ком служе и охридски ћевап и пиротске ћуфте, за целу породицу износи око 35 евра. Пиво је око два, кугла сладоледа евро и по… Конобарица која нас информише, смеши се и пита зашто нема више српских туриста, како је некада било. И сама жали за ранијим временима „када смо и за време кризе деведесетих заједно веровали у снове о срећнијим данима, а у Бугарској сви мислили да ће они доћи  када се придружимо Европској Унији”, рекла је нудећи да пробамо лагане летње несебарске воћне ликере и ракију од грожђа.

Легенда о Езопу

По легенди насталој у Несебару, у том граду је 620. године пре Христа рођен грчки баснописац Езоп. Он је као Трачанин у ратовима пао у ропство и као роб био препродаван широм грчког света. У Несебару причају да је потом на Самосу, својим чувеним причама о животињама које су поруке људима, стекао славу и слободу. Али, легенде говоре и да су га, када је постао цењени саветник краљева, становници у Делфима бацили са стене у море подметнувши му да је омаловажавао њиховог заштитника бога Аполона. Верује се да су зато Делфе снашле катастрофе и да су му зато тамо подигли храм. Ипак, има и мишљења да Езоп није ни постојао, већ су под тим именом обједињени аутори народних мудрости, који су служећи се ликовима животиња говорили  о људској  глупости, лењости и похлепи.