Оперативни систем

Већ дуже време убеђен сам у то да је, у овом времену, за све слојеве становништва, поготово за младе, од животне важности да овладају вештином коју називам – системска писменост. Да, писменост, као таква, и медијска писменост, као важна актуелна вештина, подразумевају се. Међутим, мало ко види да је системска писменост вештина која омогућава схватање и опстанак у свему и око свега што може да се препозна као – систем. Биолошки, технолошки, друштвени, економски. Па, да будем конкретан, овом приликом дајем пример како данас, у времену које је више него драматично, многи системски писмени људи схватају шта нам се дешава.

Свима је очигледно распадање система у којем свет функционише од пада Берлинског зида. То је систем који се препознаје као – униполаран. Дакле, системом доминира једна сила. Та сила је империја, глобално распрострањена, а зове се Сједињене Америчке Државе (САД). Шта чини ову империју, како је постављен њен оперативни систем? Под један, империју не одређује структура, не одређује култура. Њу одређује светска мрежа војних база. Године 2026. у свету постоји између 750 и 800 таквих постројења, у преко 80 држава и територија. Једна таква база је и она која се налази на територији Косова и Метохије. Под два, империја (војноиндустријски комплекс) своју моћ поверава међународном финансијском поретку – систему. Под три, врх међународног финансијског система чини банка у Базелу, у Швајцарској (БИС – Bank of International Settlements). То је централна банка свих централних банака. Под четири, испод БИС-а делују међународне организације (подсистеми) који „одређују” правила (Светска банка, ММФ, Светска трговинска организација, Уједињене нације итд.). Под пет, испод овог система делују појединачне централне банке држава. Од Бретон Вудса оне послују тако да амерички долар одржавају као установљено средство екстракције (извлачења) и складиштења из свега што се свесно ствара и пројектује на целој планети.

Систем не толерише „не”

У овако постављеном систему, свака трансакција у доларима, сили која једина може да штампа доларе по својој вољи, доноси одређен добитак. Све те трансакције обављају се кроз глобални платни систем познат као СВИФТ, чија централа се налази, наравно – у САД. Ко, из неког разлога, буде одстрањен из тог система (Југославија/Србија 90-их, Русија од 2022, Северна Кореја и Иран, данас) осуђен је на егзистенцијалне муке надљудских пропорција. Знамо, прошли смо кроз то.

Испод овако постављеног оперативног система одвија се конкретна „игра”, а то је глобална економија. И „игра” и „игралиште” су намештени. Постављени су у „хијерархију цена”.

Како иде подела плена? На дну хијерархије налазе се сировине, нафта, гас, метал, жито. Оне су најјефтиније. Следи робна производња. Она има нешто већу цену. Даље иду економија знања, истраживање, софтвер, професионалне услуге. И на врху хијерархије доминира финансијски систем. Сачињен од чисте „папирологије” и потпуно апстрактан. То је најскупљи ниво који, фактички, не производи ништа што би могло да се поједе или додирне.

Бар до момента док систем није почео да се распада, на мапи света „игра” изгледа овако. Русија, Украјина и Блиски исток (тзв. државе Персијског залива) су ресурси. Кина је робна производња. Европа и тзв „англосаксонска сфера” су – знање. И, опет, на врху се налази Америка, односно њен финансијски систем. Ово није географија. Ово су у униполарном свету – задаци и задужења. Ако неко одбије задатак, забрањује му се да уопште учествује у „игри”. Систем једноставно не толерише било коју земљу која каже – Не. Значи, Америка, на врху, администрира финансије и главне токове екстракције усмерава управо ка врху, односно ка себи.

На светском нивоу „игра” може да се види и као својеврсна позоришна представа. Сви горе поменути међународни системи постављени су тако да изгледа као да обуздавају империју. У стварности они помажу у администрирању империје. Јер, у суштини, империја одређује правила и, истовремено, бира ко ће бити судија. Образовни систем је постављен као пут до потпуног усвајања мантре о „поретку заснованом на правилима”. Медији не брину о истини. Они су устројени као дневни подсетник на то шта је одобрено, а шта је опасно. Култура се устројава у „селебрити економију”. Поп музика, филмови, стриминг платформе, сви мас-медији, усмеравају се ка томе да вредности усађују на емоционалном нивоу. Испод свих „културних ратова”, аргументација, испод свесног процењивања – вредности су непромењиве: отворено друштво, глобализација, мултикултурализам, све су то циљеви сами по себи. То нису аргументи, већ пуке тврдње. Ко их доведе у питање, добија категоризацију – расиста, назадан, глуп и, на крају, изопштен. Видимо да су Трампа, још од првог мандата, његови амерички непријатељи сврстали у све четири категорије.

Велике пукотине у империјалном систему показале су се када је постало очигледно да је основна „идеологија” империје, уназад 40 година, а то је неолиберализам, суштински недорасла. Јер, главна мантра те „идеологије”: тржише, када се остави да несметано функционише – производи најбољи крајњи резултат, није аргумент, већ претпоставка. Али ко год је оспори, добија етикету – комуниста. Да се „комунисти” не намноже, силовито се форсирају потрошачка утакмица и идентитетска борба. Уз наметање идеје да се значења, у животу, склапају кроз куповину и „конзумерски ’Елдорадо’”. Пукотине су показале да „Елдорадо” производи епидемију усамљености, депресивности, самоубистава, а да систем има један одговор (као у „Матриксу”) – узми пилулу. Дакле, позоришна представа није смишљена да побеђује аргументима, већ да се неслагање са мантром људима учини као – лудило.

Кроз пукотине у неолибералном систему пробио се Трамп са својом, наизглед, контрамантром која је за империју изгледала као пут ка заустављању све већег броја земаља које су одбијале наметнуту „игру”. Јер, овај пут, међу њима нису само „маргиналне” аутократије и диктатуре (Милошевић, Садам, Гадафи, Асад, Мадуро итд.), које су се могле одстранити голом империјалном (војном) силом. Овај пут, „Не” су изговориле прво Русија, а под притиском империје и Кина. А то нису мале ставке за велику силу. Русија је натерана да, кроз рат највећих размера од Другог светског, крене у промену „игре, игралишта и судија”. Четрдесет година она је на дну „хијерархије цена”, а то је, по чистој логици, али и математици, за њу и понижавајуће и штетно. За Русију, једини начин да промени „игру” јесте да, кроз рат, покаже да империја може да буде оспорена. Стога, рат мора да се настави. Јер империја не сме да покаже да може бити оспорена, а правила „игре” промењена. Дакле, вечити рат, за империју, има и те како велики смисао.

Очигледно је да Америка бомбардује Иран како би и Русији и Кини послала поруку – ми смо још увек главни и највећи! Али ствари су се искомпликовале, не само на терену.

Сопствена империја

У паралелном току, империјални систем се, изнутра, суочио са „грађанским ратом елита” (техногиганти против финансијских колоса), што није било предвиђено ниједним војним, али ни финансијским мастерпланом. Ваља разумети садашње стање америчког система. Трамп га, у ходу, претвара у империју – тврђаву (заштићену са два океана) из које симултано кидише на Блиски исток, као главни извор енергије за Кину, кидише на Русију, као на дугогодишњег главног снабдевача Европе енергијом и сировинама насрће на Кину, коју, кроз царине, санкције и Тајван, сузбија као новог главног „играча”. Који се одлучио да, сопственим путем, створи сопствену империју. Њу гради на хиљадугодишњој мудрости, а не на оружаној сили. Европа је на удару јер се ујединила и створила јединствени валутни систем – евро. Па је претила опасност да, велики део енергетских и свих других куповина, обавља управо у еврима, па чак и у рубљама. А почело је да се размишља и о трговини, са Кином, у јуанима. А то све баш никако није уклопиво у постављену империјалну „игру”. Ето, на једном од приказа глобалног система можемо да се препознамо и нађемо и ми, мали и посвађани. Како да се снађемо сами са собом, али и са светом знали бисмо много боље када бисмо, сви заједно, постали системски писмени. Бар на нивоу „читања”. А што се тиче „писања”, то је за нас, показало се више пута, мукотрпна работа препуна странпутица и несхватања.