Песник је једини верник речи
Такозвани мали језици у свету нису компетентни јер немају адекватну комуникацију, каже Стевка Шмитран
Преводима дела Иве Андрића, Ивана В. Лалића, Милоша Црњанског, Миодрага Павловића, Данила Киша, Предрага Матвејевића, антологијама поезије бивше Југославије и савремене српске поезије, народних прича и епских песама, научним радовима о Вуку Караџићу, Душану Костићу, Петру Кочићу, Предрагу Палавестри и другим српским књижевницима, проф. др Стевка Шмитран, песник, преводилац, есејиста, дугогодишњи професор славистике на Факултету за стране језике и књижевност у Пескари, пореклом из Градишке у БиХ, приближила је српску, а пре тога југословенску књижевност, читаоцима у Италији. Посебно су значајни њени преводи „Изабране песме” Иве Андрића, „Реквијем за мајку” Ивана В. Лалића, „Последњи ручак” Миодрага Павловића.
Андрића је заволела у гимназијским данима у Босанској Градишци, а суштину његове књижевности препознала током студија на Филолошком факултету у Београду, где је докторирала 2006. године. Својим студентима и читаоцима у Италији, где је академску каријеру започела 1976. године, настоји да приближи и укаже на значај књижевног дела овог нобеловца.
– Андрић је био мој омиљени писац, јер сам већ у гимназији препознала траг његове писане речи. Имала сам срећу, много година касније, да дођем у посед два Андрићева необјављена блок-нотеса, које сам превела и објавила на корицама књиге „Изабране песме” – објашњава Стевка Шмитран своју приврженост Андрићу.
Часопис „Коријере дела сера” је три дана узастопно, на страници за културу, 2000. године, после објављеног превода, објављивао Андрићеву поезију у којој су исказани бол, меланхолија, самоћа, смрт, сан, трагични мит и историја Босне.
Књига његових изабраних песама, каже Стевка Шмитран, није била само њена неугасива инспирација, него апологетска интелектуална уздигнутост. Питали су ме, каже, колико је превод Андрићеве поезије утицао на моју поезију.
– Ђузепе Унгарети, италијански песник и писац, седам година је преводио енглеског књижевника Вилијама Блејка, а ја сам са Андрићем, на страницама и међу стиховима, трагајући за смислом и суштином његових речи, које су оживеле у Дантеовом језику, у истој улози провела четири године. Трудила сам се да мој превод не буде упроштен него слојевит, да стихови, строфе и песме пренесу дух људи и догађаја које он описује – објашњава Стевка Шмитран, добитница угледне Награде „Калиопе” за преводилаштво, и додаје:
– Кад се говори о преводу, треба, свакако, теоретски проучити лингвистички ниво и лексички избор, који зависи од талента преводиоца.
Превод књиге поезије „Реквијем за мајку” Ивана В. Лалића, Стевки Шмитран је указао на нову димензију, а читаоцима у Италији приближио његово књижевно дело. У октобру 1995. године Иван В. Лалић добио је значајну књижевну награду „Прозор златне руже” у Италији.
– Сећам се, осим своје, том приликом рецитовао је поезију италијанског песника Ђакома Леопардија, који је пре два века, пресудно утицао на италијанску и светску поезију.
Епос предака
Још један гест Ивана В. Лалића, за ког каже да је песник божанске инспирације, импресионирао је Стевку Шмитран.
– Он ми је донео први део своје необјављене поеме „Четири канона”, писане 25 година раније, да је прочитам и искажем своје мишљење. Више није имао инспирацију, а жеља му је била да испуни свој завет, да је објави. После три месеца послао ми је два писма у којима, пред смрт 1996. године, најављује излазак из штампе свога последњег дела, у којем је неколико стихова посветио граду Пескари.
Збирка песама „Последњи ручак” Миодрага Павловића, чији превод на италијанском језику је објављен 2004. године, јесте крик српског народа, митолошки траг и језик који не сме да се угаси.
– Подударност, преводилачко и песничко слагање са Миодрагом Павловићем је трајало до краја његовог живота. Његово јављање из Београда и Тутлингена, немачког града у којем је умро 17. августа 2014. године, са много захвалности, било је из дубине душе и имало је значење трајности и континуитета поезије.
Стевка Шмитран приредила је и омаж Матији Бећковићу за Антологију италијанске поезије. Утемељила је и награду у области књижевних и научних достигнућа, а међу награђенима у првој едиције је нобеловац Петер Хандке.
– Чувам једно дивно писамце на српском које ми је написао Хандке, што је за мене драгоценост, гест поштовања и признања – казала нам је Стевка Шмитран, дугогодишњи члан Наставно-истраживачког одбора за докторски програм „Културни идентитети и правна искуства у јадранском подручју од касноантичког периода до доба обичајног права” те суоснивач и секретар Међународне награде „НордСуд” (Север–Југ) за књижевност и науку у Фондацији „Пескарабруцо”. Аутор је неколико, веома запажених књига поезије објављених на српском и италијанском језику међу којима су „Српски надреализам: историја и поезија”, „Црњански и Микеланђело”, „Цамао” (Антун Г. Матош), „Ускоци, пирати, побуњеници и ратници између Османског и Хабзбуршког царства и Дубровачке републике”, „Словенска историја и митови 1979–2019”, „Славица”, „Моје ствари”, „Италика и даље” „Из царства”, „Трепавице истока”...
Веома рано ушла је у чаролију писане речи и схватила да је песник њен једини верник.
– Када је у мој живот ушао италијански језик, моје схватање књижевности матерњег језика постало је приоритет. У неком смислу, чинило ми се да је преда мном био задатак, убеђење да мој језик, може имати своју реч и на италијанском језику.
Српска књижевност у преводу, у последњим деценијама, од када се територијални и историјски поредак новонасталих граница променио, значајно је осиромашена, уверена је Стевка Шмитран. Она каже да такозвани мали језици у свету нису компетентни јер немају адекватну комуникацију. Због тога, своју преводилачку улогу сматра посебно важном.
– Дело је национална реткост која га чини универзалним, али му је потребно естетско препознавање које само добар преводилац може да уради. То чини јасно дефинисану културу једног језика и народа – сматра Стевка Шмитран, у чијем преводилачком опусу, важно место заузима народна и епска поезија.
– После објављивања књиге „Црњански и Микеланђело” 1988. године превела сам „Југословенске народне приче”. Тиме је почео мој преводилачки рад који је отворио нови круг академског проучавања, и који је путоказ за моје касније преводе. Томе свакако припада и Стевкина књига о српским ускоцима, на српском и италијанском језику.
– Српски сељаци су на темељу историје, у песму претворили своју вишевековну патњу распирујући у пламен победе, искру запретену на великом пепелишту трагедије. Мит који је из тога израстао духовно је оснажио многа поколења, научио их да у стиху и песмарици пронађу снагу за живот, да сачувају себе од других и себе од свога бола – казала нам је Стевка Шмитран, поистовећујући своју животну судбину са јунацима српских епова. У свет је, каже, још из детињства такође понела епос усмених предања које су у град донели њени родитељи пореклом из Турјака, под Козаром. Тамо су се њихови преци надахњивали и појили поетиком коју је изнедрио народ у тешким временима.
Културне везе су најзначајније и најсигурније
Академика Предрага Палавестру, југословенског и српског књижевника и историчара књижевности, који је више пута говорио о значају њене преводилачке мисије у Италији, Стевка Шмитран је упознала на промоцији „Антологије поезије бивше Југославије” у Удружењу Књижевника Србије. То познанство сматра веома значајним.
– Презентација је имала велики одјек, новине „Политика”, и још неки дневни листови, опширно су писали о мом преводу и антологијском избору песника – присећа се наша саговорница важних личности и догађаја који су је константно, својим делима и личним сусретима подстицали на преводе, као поновљену инспирацију.
Многи питају, каже Стевка Шмитран, шта ме подстиче и шта ми даје снагу да се, без обзира на тешкоће које превођење изискује, не удаљим од идеје да преведем, прикажем, објасним, повежем српску и италијанску књижевност.
– И сад се заносим идејом да треба наставити овај рад и да су културне везе најзначајније и најсигурније, јер, ако бар један од студената, како ми је писао Палавестра, буде проучавао српску књижевност, то ће бити успех. Драгоцено ми је преношење једне речи, једне поетике у другу. Смисао који сам дала оваквом начину књижевне културе вреднован је од читалаца и од студената – каже Стевка Шмитран, добитница бројних награда и признања међу којима су „Жена која пише” (Марија Луиза Спацијани 2015), „Љубавно писмо” (Музеј љубавних писама) 2020, „Велике жене 21. века” и „Жена године”, Америчког биографског института Рали, Северна Каролина (2007), награде „Премио Монтис Силвани” за културу у Монтесилвану 2025. године.
