Покренути простор

Акција, енергија и излазак из статичног стања је порука и позив овогодишњег, недавно завршеног 48. салона архитектуре у Београду, који се до 5. маја одржава у Музеју примењене уметности. Како је отварању објаснио в. д. директора Музеја др Стеван Мартиновић, полазећи од од разумевања простора као динамичног поља трансформације, Салон преиспитује архитектонску праксу у глобалним процесима, попут климатских промена и миграција, али и локалних друштвених околности.

„Кроз овај концепт разматрају се три кључне линије: покретање струке ка заједништву, очувању и обнови наслеђа и ресурса, као и покретање колективне одговорности према планети. Отвара и питање какву улогу архитектура има у обликовању заједничког простора. Први пут је Салон, што нас посебно радује, усмерен и на најмлађу публику, кроз пратеће програме за децу”, како каже.

На јавни конкурс за учешће пристигло је 275 радова, од којих је жири изабрао 114 за излагање. Селекција је обухватила остварене пројекте, идејна решења, истраживања, студентске радове, као и оне из области архитектонске фотографије и различитих акција. У жирију су архитекте Ристе Добријевић, др Маја Драгишић, Немања Зимоњић, Маја Нецић и Татјана Јоксимовић.

Они су у програму изложеном на отварању написали: „Иако се у Србији гради више станова него икада, простори у којима људиживе често одражавају социјалне разлике и изазове одрживости, истовремено, у градском ткиву зелена архитектура често остаје маргинализована, иако је глобални тренд да се природа врати у градове и да постану отпорнији на климатске ефекте.

– У том контексту тема изложбе је оквир за промишљање начина на који архитектура може да обезбеди услове за живот и рад и еколошку равнотежу, каже у име Савета Салона професорка др Милена Кордић.

Како је за „Моју кућу” рекао кустос Салона др Небојша Антешевић, и идеја оснивача Салона 1974. је још била да ова манифестација буде позив за заједничку акцију и сталне договоре око унапређења градитељске мисли и праксе. Њен задатак је, наглашава, да стално истиче она дела и њихове ауторе који престижу границе конвенционално схваћене архитектуре.

– Архитектура и урбанизам, када су стваралачки усмерени, не стварају само објекте, амбијенте и урбане целине, већ поред тога граде и обликују сам живот, битно утичући на његов квалитет, али и културу. Са поруком „Покренути простор” овај салон тражи решења за изазове и кризе на локалном и глобалном плану. Полазећи од глобалног разумевања простора, као својеврсног полигона памћења, трансформација и развоја, тема салона преиспитује архитектуру у контексту друштвених, еколошких и културних процеса који је обликују. „Покренути простор” постаје аналитички оквир за разумевање света који се и физички помера, на шта увелико утичу и климатске промене и миграције, али се мења и концептуално – кроз померање  граница свести, одговорности и спознаје.

Како саговорник додаје, питање које Салон поставља није само шта је изграђено у претходној години, већ и какву архитектуру данас сматрамо одговарајућом, под којим условима она настаје и какву улогу има у формирању заједничког простора и животног окружења. У поређењу са европском сценом, сматра, архитектура у Србији  је данас додатно суочена са специфичним питањима локалних средина која се некада додатно продубљују због недостатка свих системских решења, „али, истовремено та наша архитектонска пракса показује и извесну виталност, ослањајући се на различите могућности, пре свега у погледу спремности наших стручњака да делују према прилици”.

 – Зато Салон архитектуре није само преглед годишње продукције, већ више критички инструмент читања стања професије који омогућава да се појединачна остварења сагледају као део шире слике – као симптоми, изузеци или наговештаји могућих помака. Изабрани радови стварају платформу за дијалог о улози архитектуре као доприноса одговорнијој будућности.

Антешевић се осврнуо на мисао нашег прослављеног архитекте Николе Добровића да „покренути простор није један низ стања, већ умножено стање разних призора који, попут филмске траке, одвијају све појаве једне радње у простору”. Управо тако се  и може сагледати овогодишња архитектонска изложба – као низ различитих одговора на исто време, исте кризе и исте изазове, али из различитих позиција, амбиција, капацитета и уверења, истакао је кустос позивајући младе архитекте да наредних година пријављују још више пројеката.

Међу радовима запажамо пројекте реконструкције Салаша 176 код Ченеја, аутора Адама Шпехера  и Сузане Николајевић Мулај, затим, опремања ентеријера Е-управе мултифункционалног центра „Ложионица” Предрага Милутиновића и Оливере Станковић, као и ентеријера архитектонског бироа групе аутора. Такође, пројекат новог изгледа Дечијег оделења Здравственог центра Зајечар, више архитеката, затим, идеју о изгледу савремене породичне куће аутора Еле Нешић и Данила Недељковића и фото-рад „Микротериторије” Милице Црнобрње Вукадиновић. Пажњу привлаче и студентски пројекти Куле Космај, аутора Николе Андонова, Александра Ристића и Стефана Стојановића, као и запажени нацрт Адаптивне пренамене Института Звездара младог архитекте  Александра Јаковљевића.