Зашто филм о Мајклу Џексону дели публику и критику

Последњих година свет као да све чешће гледа уназад. Поп култура осамдесетих поново је у моди – од музике и моде до филмова и серија. У времену презасићеном брзим трендовима и краткотрајним хитовима, публика се враћа епохи великих звезда и песама које су обележавале читаве генерације. Управо на том таласу стиже и филм „Мајкл“, биографска прича о човеку који је променио лице светске поп сцене.

Ново остварење редитеља Антоана Фукуе не покушава само да реконструише живот Мајкла Џексона, већ и да оживи феномен какав поп култура данас готово да више не познаје. Захваљујући овом филму, Џексон поново делује као „поново рођен“, а неке нове генерације га тек ад откривају, покушавајући да „скину“ његов чувени плес на друштвеним мрежама.

Филм „Мајкл“ прати пут од дечака из групе „Џексон 5“ до глобалне суперзвезде која је редефинисала музику, плес и сценски наступ. У главној улози је његов братанац Џафар Џексон, што је многима био и најзанимљивији део читавог пројекта. Управо та породична веза даје филму додатну емоцију, али истовремено поставља и велико питање – да ли је могуће и колико је тешко оживети тако аутентичну личност какав је био Мајкл Џексон.  

И ту почиње подела која прати филм од премијере. Док критичари указују на селективан приступ биографији и избегавање најконтроверзнијих делова Џексоновог живота, публика га прихвата готово без резерве. Али, изгледа да гледаоци за ову чињеницу не хају, већ у биоскоп одлазе по емоцију, носталгију и сусрет са временом када је једна поп звезда могла да заустави планету.

Као што смо већ напоменули, по друштвеним мрежама поново круже кореографије уз „Billie Jean“, „Beat It“ и „Smooth Criminal“, а генерације које никада нису живеле у време Џексонове највеће славе откривају га као да је тек сада објавио нови албум. У свету кратких видео-снимака, његова музика поново проналази пут до младих.

Филм се дотиче и мрачнијих страна Џексонове биографије, али их не ставља у центар приче. За једне је то недостатак храбрости, а за друге свестан избор да се говори о уметнику, а не да се доноси пресуда о човеку. Јер, прича о Мајклу Џексону одувек је живела управо у том раскораку – између генија и контроверзе, између глобалне иконе и усамљеног човека који је одрастао под рефлекторима.

Због тога многи не доживљавају филм „Мајкл“ искључиво као биографски филм, већ као својеврсни музички спектакл или екранизовани концерт. Ово остварење може се посматрати и као својеврсна временска машина која враћа публику у епоху када су се песме слушале изнова и изнова, када су се плесни покрети увежбавали испред огледала и када је један уметник могао истовремено да утиче на милионе људи широм света.

И ту заправо лежи коначна истина о овом филму. Критика и публика га, дефинитивно, не гледају исто. Критика тражи дистанцу и анализу, а гледаоци  поновни сусрет са митом који никада није нестао.

Звезда са већ 11 година

• Мајкл Џексон је већ са 11 година постао звезда као члан групе „Џексон 5“.

• Албум „Thriller“ из 1982. године и даље је најпродаванији албум свих времена.

• Његови музички спотови променили су начин на који је музичка индустрија доживљавала видео-форму – спојивши филм, плес и поп спектакл.

• Био је један од првих црних извођача који је пробио расне баријере на МТВ.

• Чувени „moonwalk“ није измислио, али га је претворио у један од најпрепознатљивијих плесних покрета у историји поп културе.

• Познат по перфекционизму, често је снимао исте вокалне деонице десетинама пута, тражећи емоцију, а не техничку савршеност.

• Његов препознатљив стил — бела рукавица, црни сакои и шљокицаве јакне – постао је глобални визуелни симбол једне ере