Вековни заборав једног „Чвора”

Комедија у једном чину „Чвор”, једна је у низу Нушићевих карактеристичних кратких комада са темама из грађанског живота у које спадају: „Два лопова”, „Дугме”, „Код Адвоката”, „Detto” и др. У њој је описана епизода из живота једног брачног пара, младе супруге и знатно старијег мужа који је помало и „расејан” па кад жели нешто важно да упамти, он везује џепну марамицу у чвор. Трећа особа, млади пријатељ његове супруге ће му помоћи да се сети који је био разлог везивања марамице у чвор.

Ова једночинка нађена је током рада на пројекту „Дигитални Нушић”, реализованом у сарадњи са Фондацијом „Нушић” из Београда уз подршку Министарства за културу Републике Србије, чији је циљ био прикупљање, обрада и презентовање у дигиталној форми мање познатих литерарних радова Бранислава Нушића: песама, прича, фељтона, козерија, конференција и других радова објављиваних у дневним листовима и часописима у периоду од 1882. до 1938. године. Више од хиљаду незнаних и мање познатих текстова чији је аутор Бранислав Нушић доступно је за преглед на сајту Фондације „Нушић”.

Једночинка „Чвор”  (за Политику приредио Дејан Јаћимовић) је један од значајнијих открића овог пројекта, па како се у њему описује „расејаност и заборавност”, стогодишњица од њеног објављивања представља прави тренутак да се одвеже чвор „вековног” заборава.

***

Чвор

Бранислав Нушић

Лица:

Муж

Жена

Онај трећи

Собарица

Њен будоар, кокетан и пријатан кутак, лепршав и чипкаст. Осећа се човек у њему као у памуку, све одише топлином и мекотом. Бледожута хризантема, која из једне стаклене вазне диже пркосно круну и лепеза од нојевога перја, која немарно лежи на табурету и мали сребрни рамови уоквирујући љупка лица немарно расути по сточићу и дражесни акт у богатоме раму који мирно виси о средњем зиду и разнобојним стакленим перлама, оивичен прозрачан абажур на високој лампи и све то скупа чини једну целину која казује да овде борави мазно и љупко створење које тражи себи разоноде у другом чем када је у браку не може довољно стећи.

Пролећно по подне. Кроз отворен прозор надире свеж ваздух те се на свима предметима осећа разблудно пролећно узбуђење којим одише и чипкана завеса на прозору и бела медвеђа кожа пред диваном и кокетни фуларски јастучић на столици за љуљање. Ипак тај силни прилив природе надмашује мирис Pompea који се опојно простире по будоару и дражи ноздрве.

У лакој кућној хаљини, која јој обвија тело као склопљена лептирска крила, те издајнички одаје сваку линију њених удова, лешкари она на дивану читајући са заносом неку лепо повезану књигу. Њој је двадесет година и њен, од досаде уморан поглед и страсни осмех кроз који се наговештава нешто мало пакости, јасно показују да је њен муж прешао четрдесету.

II

МУЖ

Његових четрдесет година не казују да их је он проживио, већ да су то четрдесет празних година једнога живота, без трзавица, без потреса, без бура па чак и без животнога даха. Његов празан поглед уставља се исто тако на дражесним, облим раменима његове младе жене као и на доброј порцији телећег печења. Он долази из друге собе држећи у руци џепну мараму на којој је везан чвор.

Интересантно, врло интересантно! Везао сам јутрос чвор на марами да се сетим. Имао сам нешто да ти кажем и, ево, сад никако не могу да се сетим шта беше то. Одиста интересантно!

ЖЕНА (Немарно, не гледајући, одајући досаду): Не видим да је то интересантно.

МУЖ: Али забога, на врх ми језика изгледа као да... Знам добро, везао сам чвор и рекао у себи: „Но ово не смем заборавити да кажем Лели.” И... ето, заборавио сам!

ЖЕНА: Добро. Чула сам... Кад се сетиш, а ти дођи па ми кажи.

МУЖ (Полазећи): А сетићу се, не може бити да се не сетим јер ствар је била доста важна и знам добро да сам... (Замакне.)

ЖЕНА (Дане као неко коме је спао терет с душе и мрзовољно настави читање).

МУЖ (После извесне дуже паузе долази поново са оном марамом у руци) Замисли само, не могу никако да се сетим!...

ЖЕНА (Са досадом): По добро, шта ме се то тиче.

МУЖ: Али веруј ми, ствар је била доста важна, интересовала би те.

ЖЕНА: Не интересује мене ништа.

МУЖ: Па ипак... (Замисли се.) Молим те, помози ми: јутрос кад сам изашао од куће отишао сам у централну банку, је ли?

ЖЕНА: Али откуд ја знам.

МУЖ: Тако је, отишао сам у централну банку, то се добро сећам. Тамо сам седео са директором, био је ту и адвокат Јововић, Кандић књиговођа... (размишља) Нико више и разговарали смо о курсу динара. Ништа више нисмо разговарали, само то. Ту дакле нисам могао везати чвор. Затим сам отишао у кафану „Европу”, имао сам да се састанем са Пауновићем, седели смо за једним столом крај прозора... седео је са нама и Петковић судија и... чекај молим те...

ЖЕНА (Пресита досаде): Али ако Бога знаш, шта се мене тичу сви ти Јововићи, Кандићи и Петковићи...

МУЖ: Хтео бих знаш да идем редом, тако ћу се ваљда сетити...

ЖЕНА: Па то би најбоље било да идеш у твој биро па се тамо редом сећај, а остави мене на миру... и онако ми данас нешто није добро па још ти са твојим чвором.

МУЖ (Полазећи): Право кажеш, идем ја у свој биро па ћу табак хартије и редом да исписујем с ким сам све био и шта сам разговарао, и, видећеш, сетићу се... морам се сетити... морам се свакојако сетити... (Оде.)

III

ЖЕНА: (Баци књигу на под, диже се и нервозно шета чупкајући све чега се дочепа. Звони).

СОБАРИЦА (Јавља се на вратима).

ЖЕНА: Ништа. Хтела сам, али... предомислила сам се... Ништа, можете ићи...

СОБАРИЦА (Одлази).

IV

ЖЕНА (Застане за један час, размишља па опет седе на отоман, узима књигу са пада, наслони се и почне читати)

МУЖ (Упада нагло, држећи увек мараму са чвором у руци): Слушај, јесам ли ја теби казао да сам се јутрос видео са гђом Симићком?

ЖЕНА: О, Господе Боже! Казао си ми, казао си ми два пута.

МУЖ: Јест, казао сам ти. У осталом нисам због ње ни везао чвор, нисам с њом ништа разговарао, само је питала за тебе, а оно, међутим, што имам да ти кажем знам да је врло, врло важно и ето... не могу да се сетим. Да ме убијеш не могу да се сетим, а знам да је важно.

ЖЕНА (Окрене му зловољно леђа и настави читање не обзирући се на њега).

МУЖ (Погледа је па кад види да га не слуша он слегне раменима и одлази у своју собу): Знам да је важно, али да ме убијеш не могу да се сетим (Оде).

ЖЕНА (Наставља читање).

СОБАРИЦА (Мало затим улази уносећи једну карту коју предаје госпођи).

ЖЕНА (Прочита карту и разведри јој се лице благим осмехом који казује да јој је тога часа ишчезла из душе сва досада која се сабрала мужевљевом љубазношћу): Нека уђе!

СОБАРИЦА (Повлачи се).

ОНАЈ ТРЕЋИ (После врло кратке паузе улази млад и елегантан господин, удешен као да је тога часа из излога какве помодне радње изашао, испеглана лица и панталона, са кризантемом у рупици од капута, маникираним ноктима и бразлетном на руци): Био сам слободан... Мислим да вас нисам узнемирио. (Љуби руку).

ЖЕНА (Мазно и прекорно): Ох!.. Ви знате да сте увек добро дошли.

ОНАЈ ТРЕЋИ (Задржао јој руку у својој): Одиста увек?

ЖЕНА: Увек... а нарочито овога тренутка, да ме отргнете од идеје о самоубиству.

ОНАЈ ТРЕЋИ: Самоубиство? Ви? Зашто?

ЖЕНА: Од досаде, разумете ли, од досаде. Знате ли ви шта значи то бити везан кроз цео живот за једним досадним мужем... Кроз цео живот...

ОНАЈ ТРЕЋИ (Грлећи је): Живот није досадан само кад човек нађе себи утехе. Зар не?... Зар не? (Љуби је).

ЖЕПА (Љубећи га страсно): Да!

ОНАЈ ТРЕЋИ (Одвлачећи је ка отоману на који седа и њу узима на колена): А утеха своју младост нуди, која гори на зажареним уснама и, која се гаси страсним пољупцима, тако је слатка, да човек мора пожелети себи досаду не би ли само чезнуо за утехом. Зар не?.. Зар не? (страсно је загрли и она њега, те им се усне споје у један дуг, заносан и страстан пољубац тако да не виде и не чују све што око њих бива).

V

МУЖ (Улази држећи још увек мараму са везаним чвором и говори више себи и не гледајући оно двоје који су још увек занесени пољупцем): Не могу да се сетим па то ти је... (Дигне главу и спази сцену те се пљесне по челу и рекне): Сетио сам се... ето, сад сам се сетио!..

ЖЕНА (Цикне и скочи престрављено).

МУЖ: Ето, да те нисам видео у загрљају господиновом, не би се никад сетио шта имам да ти кажем. Дакле, слушај... Јутрос кад сам био у банци, говорило се случајно и о теби, и том приликом сам чуо да си ми неверна. Да не би заборавио да ти то кажем везао сам чвор, па ето, ипак сам заборавио и, да вас нисам затекао овако, никад се не бих сетио... (Њему): Учинили сте ми услугу, хвала вам!

ОНАЈ ТРЕЋИ (Збуњено и уздржљиво): На мало!

МУЖ: А сад, пошто сте ми учинили услугу, можете ићи!

ОНАЈ ТРЕЋИ: Да... то сам и сам мислио! (Одлази).

VI

МУЖ (Пошто га је испратио погледом, окреће се жени и посматра је): Па сад, шта сад да радим?

ЖЕНА (Не ни цинички, али не ни наивно): Па... Ја мислим, најбоље је да сад одрешиш тај чвор.