Првак у даљинском јахању на својој Тари

Кад је човек млад и успешан, државни првак у ономе што му је љубав и посао, погледе наравно шаље према развијеном свету, изгледнијим приликама, већој заради. А онда се, упркос изазовним понудама, ипак одлучи да остане у завичају. Међу столетним шумама, у бескрају ливада. Да по туђини не јури за новцем, већ на коњима слободно јаше нашим пространствима. Остварујући овде свој дечачки сан.

То је животна прича Стефана Зарића (29), младића с Таре. Некад државног првака у даљинском јахању, победника Љубичевских коњичких игара, јахача у водећим ергелама. Издржљивог и упорног момка, рођењем Бајинобаштанина, коме се након тих успеха смешила прилика да у свом послу успе и у Немачкој.

Име дугује „Грому”

Али преломио је – трајно остаје на Тари. Затим је на овој планини основао Коњички клуб „Гром”, називајући га по свом омиљеном коњу. Данас ту долазе многи љубитељи коња и јахања.

– Ми смо породично љубитељи Таре, овде на Калуђерским барама моји родитељи имају приватан смештај. Тако да сам одмалена прилично времена проводио на овој планини. Кад сам имао девет година, на ергели близу наше викендице, родила се моја љубав према коњима и јахању, помислих тада да би било лепо кад бих се и ја овим послом бавио. Рано ми се јавила жеља да се опробам у овом спорту: донела ми је освајање значајних постигнућа на такмичењима у даљинском јахању – прича Стефан за „Магазин”.

У тој дисциплини био је најмлађи шампион, два пута (2011. и 2014.) првак државе. – Освајао сам и Љубичевске игре 2017. и 2019. у трци „Меморијал Илија Гојковић”. Реч је о тркама издржљивости коња и јахача од 40 до 160 километара, које се одвијају у више етапа. На њима се проверава здравствено стање коња, мерење пулса, издржљивост... Јахао сам затим у ергелама у Чачку и Љубичеву.

Једно време је, каже, озбиљно размишљао да иде у Немачку где је овај спорт плаћенији. Па од тога одустао и завичају остао веран. – Још док сам јахао у ергели Љубичево родила ми се идеја да оснујем свој коњички клуб. Када сам се заситио спорта и такмичења одлучио сам да остварим ту жељу. Пре неколико година купујем земљиште поред смештаја мојих родитеља и тако породично крећемо да се бавимо коњима. Веровао сам да ово може бити одличан спој спорта и туризма на Тари. Прилика да се занимљива планина боље упозна из седла, необичне перспективе, да се стигне у сваки њен кутак, а на природан начин. Тако је овде настао Коњички клуб „Гром”.

У клубу Стефану помаже брат Игор. Ту су и стални чланови, из овог краја и са стране, који долазе да им помогну у храњењу и сређивању коња.

Идеално за романтичне љубави

Ту у срцу Таре оживела је и једна романтична прича, налик оној о принцу на коњу. Тако се из љубави Стефана Зарића према коњима неочекивано родила и његова љубав према девојци Нађи из Подгорице. Она је овде дошла због јахања, па упознала Стефана и сада планира да уз њега остане.

– Минуле године коњима смо ишли на Дурмитор и Аду Бојану, дивно је заједно јахати поред мора и планинских висова. То нам и на Тари прија, а и посао нам је лакши када је удвоје – казује Зарић за „Магазин”.

Олегова љубав

Овде је с њима почесто и 13-годишњи Олег Васковић, дечак из Бајине Баште, који нам је рекао: – Моји бака и дека имају у близини викендицу и овде су ме доводили. Отуда моја љубав према коњима, јашем већ седам година и у клуб долазим да помогнем кад могу, чешће кад је мање школских обавеза. Стефан ми је узор. А жеља ми је да и ја овде имам свог коња.

Тринаест лепотана

У  клубу сада има 13 коња, а Стефан планира повећање броја. Имају и школу јахања где је, каже, потребно минимум 10 часова за самостално јахање. – За љубитеље организујемо туре рекреативног јахања по природи, а код нас је најпопуларније теренско јахање за искусне јахаче. Тара има изузетне стазе за теренско јахање, ми одличне коње. Зато нам гости долазе из шире околине и иностранства – напомиње наш саговорник додајући:

– Важно је да свако може да научи да јаше, при чему су баланс и опуштеност најважнији. Треба имати и осећај за коње, јер они су жива бића, битно је пратити и њихове потребе.