Победа живота над смрћу

Васкрс је највећи хришћански празник. Тога дана хришћани славе васкрсење Исуса Христа, победу живота над смрћу и светлости над тамом. Према јеванђељу, Исус Христос је трећег дана после распећа устао из гроба, васкрсао и доказао да је живот вечан.

У многим српским православним храмовима васкршњи празници су представљени на фрескама које приказују Христов живот. Међу најпознатијима су фреске Распеће Христово и Бели анђео из манастира Студеница и Милешева, које сведоче о дубокој духовности и уметничкој снази средњовековне Србије.

Кад би било могуће да обиђемо Србију с почетка 12. века, у доба великог жупана Немање, потоњег Светог Симеона и сина му принца Растка, потоњег Светога Саве, затекли би земљу чији су становници подељени на: властелу, племство које управља земљом, свештенство које брине о духовности и сељаке, а у градовима занатлије и трговце.

На двору Немањића пишу се књиге, повеље и уговори. Праве се задужбине које сведоче о моћи тадашње државе повезане с Византијом и Истоком. Свештенство у црквама и манастирима преписују богослужбене књиге из којих служе литургије, ширећи писменост.

Страдање с вером у васкрсење

Међутим, онима који нису знали слова требало је приближити јеванђеље на други начин, преко слика које би разумели. Зидови цркава и манастира постају странице књига које оживљавају ликове светитеља и библијске сцене. У бојама и светлости зидног сликарства народ је учио причу о Христу, светитељима и историји.

Опчињен колоритима и цртежима дуго ми је требало да схватим да су зидови задужбина и манастира у православним храмовима, нарочито у задужбинама Немањића, снажна порука за будућност и пут ка царевини.

Фреске нису биле само украси зидова већ жива књига – „сликовница” Христовог живота. Дакле, црква није остављала ни обичног човека без знања. Уместо слова – давала је слику. Уместо књиге – зид. Тако су зидови храмова постајали отворено Јеванђеље, разумљиво сваком ко уђе, без обзира на образовање. Зато се често каже да је фрескопис „Библија за оне који не умеју да читају”.

Када верник уђе у храм, он не гледа насумичне призоре већ прати читав један поредак. Највише зоне приказују небески свет: Христа у слави, анђеле и пророке. Ниже, у низу, смењују се сцене из Христовог живота: Рођење, Крштење, Чуда, Улазак у Јерусалим, Тајна вечера, Страдање и Васкрсење. Тај распоред није случајан – он води поглед и душу од земаљског ка небеском.

Манастир Студеницу, задужбину Стефана Немање посетио сам по благослову епископа Тихона. Дочекали су ме и угостили монаси Силуан и Викентије, који су ме упознали са животом и историјом манастира и сликарством, који су под заштитом Унеска. Изузетно је леп и очуван фрескопис у Краљевој цркви, задужбини краља Милутина.

Уз манастир је саграђен конак у којем се може преспавати у савремено опремљеним собама. Остао сам три дана и сваки дан проводио дуго пред фреском Распеће Христово, дивећи се умешности ондашњих сликара да на крсту, дочара тугу Богородице и тишину најпотресније сцене Христовог страдања. Његово тело је благо наклоњено, без грча и бола. Иако је приказана и мајка Богородица, призор одише миром који превазилази људску трагедију. То је страдање с вером у васкрсење.

Као одговор на тајну Голготе, у другом манастиру, у Милешеви, крај Пријепоља, задужбини краља Стефана Владислава из 13. века, рађа се једна од најлепших слика наде – Бели анђео. Он је део композиције „Мироносице на гробу Христовом”, тренутка када жене долазе на Христов гроб кога затичу празног.

Бели анђео је обучен у светлост, седи на камену и руком показује ка месту где је Христос лежао, с поруком „Није овде – васкрсао је.” У том покрету садржана је сва суштина хришћанства – победа живота. За разлику од драме Распећа, овде влада тишина радости, небески мир који испуњава душу.

У тишини камених зидова српских средњовековних манастира вековима живи посебна уметност коју нема Европа тог доба. То није само уметност боја и линија. У њима је сабрана вера народа, његова туга и нада, страдање и васкрсење, уткани у вечност кроз православни дух Светосавља, чији је темељ поставио Свети Сава.

Ове две фреске, иако раздвојене простором, чине једну целину. У Распећу Христово из Студенице видимо жртву, а у Мироносицама на гробу Христовом победу.

Слика небеског света

Тако фреске немањићких задужбина вековима шаљу поруку о култури и уметности српског народа. Боје коришћене за сликарство справљање од минерала из рудника: Шпаније, Авганистана, Ирана носе велику политичку поруку из тог доба о богатству и везама са светом немањићке Србије. Да напоменемо да је византијска плава справљања од полудрагог камена и да је била скупља од злата. Сви тадашњи градови и сцене на композицијама сведоче о великом знању коришћења Златног пресека као хармонији с космичким складом.

Црква се сматрала сликом небеског света, па су пропорције у архитектури и композицијама на зидовима морале бити уравнотежене. Хармонија бројева у пропорцијама сматрана је одразом божанског поретка у свету и имала је духовно значење.