Pobeda života nad smrću

Vaskrs je najveći hrišćanski praznik. Toga dana hrišćani slave vaskrsenje Isusa Hrista, pobedu života nad smrću i svetlosti nad tamom. Prema jevanđelju, Isus Hristos je trećeg dana posle raspeća ustao iz groba, vaskrsao i dokazao da je život večan.

U mnogim srpskim pravoslavnim hramovima vaskršnji praznici su predstavljeni na freskama koje prikazuju Hristov život. Među najpoznatijima su freske Raspeće Hristovo i Beli anđeo iz manastira Studenica i Mileševa, koje svedoče o dubokoj duhovnosti i umetničkoj snazi srednjovekovne Srbije.

Kad bi bilo moguće da obiđemo Srbiju s početka 12. veka, u doba velikog župana Nemanje, potonjeg Svetog Simeona i sina mu princa Rastka, potonjeg Svetoga Save, zatekli bi zemlju čiji su stanovnici podeljeni na: vlastelu, plemstvo koje upravlja zemljom, sveštenstvo koje brine o duhovnosti i seljake, a u gradovima zanatlije i trgovce.

Na dvoru Nemanjića pišu se knjige, povelje i ugovori. Prave se zadužbine koje svedoče o moći tadašnje države povezane s Vizantijom i Istokom. Sveštenstvo u crkvama i manastirima prepisuju bogoslužbene knjige iz kojih služe liturgije, šireći pismenost.

Stradanje s verom u vaskrsenje

Međutim, onima koji nisu znali slova trebalo je približiti jevanđelje na drugi način, preko slika koje bi razumeli. Zidovi crkava i manastira postaju stranice knjiga koje oživljavaju likove svetitelja i biblijske scene. U bojama i svetlosti zidnog slikarstva narod je učio priču o Hristu, svetiteljima i istoriji.

Opčinjen koloritima i crtežima dugo mi je trebalo da shvatim da su zidovi zadužbina i manastira u pravoslavnim hramovima, naročito u zadužbinama Nemanjića, snažna poruka za budućnost i put ka carevini.

Freske nisu bile samo ukrasi zidova već živa knjiga – „slikovnica” Hristovog života. Dakle, crkva nije ostavljala ni običnog čoveka bez znanja. Umesto slova – davala je sliku. Umesto knjige – zid. Tako su zidovi hramova postajali otvoreno Jevanđelje, razumljivo svakom ko uđe, bez obzira na obrazovanje. Zato se često kaže da je freskopis „Biblija za one koji ne umeju da čitaju”.

Kada vernik uđe u hram, on ne gleda nasumične prizore već prati čitav jedan poredak. Najviše zone prikazuju nebeski svet: Hrista u slavi, anđele i proroke. Niže, u nizu, smenjuju se scene iz Hristovog života: Rođenje, Krštenje, Čuda, Ulazak u Jerusalim, Tajna večera, Stradanje i Vaskrsenje. Taj raspored nije slučajan – on vodi pogled i dušu od zemaljskog ka nebeskom.

Manastir Studenicu, zadužbinu Stefana Nemanje posetio sam po blagoslovu episkopa Tihona. Dočekali su me i ugostili monasi Siluan i Vikentije, koji su me upoznali sa životom i istorijom manastira i slikarstvom, koji su pod zaštitom Uneska. Izuzetno je lep i očuvan freskopis u Kraljevoj crkvi, zadužbini kralja Milutina.

Uz manastir je sagrađen konak u kojem se može prespavati u savremeno opremljenim sobama. Ostao sam tri dana i svaki dan provodio dugo pred freskom Raspeće Hristovo, diveći se umešnosti ondašnjih slikara da na krstu, dočara tugu Bogorodice i tišinu najpotresnije scene Hristovog stradanja. Njegovo telo je blago naklonjeno, bez grča i bola. Iako je prikazana i majka Bogorodica, prizor odiše mirom koji prevazilazi ljudsku tragediju. To je stradanje s verom u vaskrsenje.

Kao odgovor na tajnu Golgote, u drugom manastiru, u Mileševi, kraj Prijepolja, zadužbini kralja Stefana Vladislava iz 13. veka, rađa se jedna od najlepših slika nade – Beli anđeo. On je deo kompozicije „Mironosice na grobu Hristovom”, trenutka kada žene dolaze na Hristov grob koga zatiču praznog.

Beli anđeo je obučen u svetlost, sedi na kamenu i rukom pokazuje ka mestu gde je Hristos ležao, s porukom „Nije ovde – vaskrsao je.” U tom pokretu sadržana je sva suština hrišćanstva – pobeda života. Za razliku od drame Raspeća, ovde vlada tišina radosti, nebeski mir koji ispunjava dušu.

U tišini kamenih zidova srpskih srednjovekovnih manastira vekovima živi posebna umetnost koju nema Evropa tog doba. To nije samo umetnost boja i linija. U njima je sabrana vera naroda, njegova tuga i nada, stradanje i vaskrsenje, utkani u večnost kroz pravoslavni duh Svetosavlja, čiji je temelj postavio Sveti Sava.

Ove dve freske, iako razdvojene prostorom, čine jednu celinu. U Raspeću Hristovo iz Studenice vidimo žrtvu, a u Mironosicama na grobu Hristovom pobedu.

Slika nebeskog sveta

Tako freske nemanjićkih zadužbina vekovima šalju poruku o kulturi i umetnosti srpskog naroda. Boje korišćene za slikarstvo spravljanje od minerala iz rudnika: Španije, Avganistana, Irana nose veliku političku poruku iz tog doba o bogatstvu i vezama sa svetom nemanjićke Srbije. Da napomenemo da je vizantijska plava spravljanja od poludragog kamena i da je bila skuplja od zlata. Svi tadašnji gradovi i scene na kompozicijama svedoče o velikom znanju korišćenja Zlatnog preseka kao harmoniji s kosmičkim skladom.

Crkva se smatrala slikom nebeskog sveta, pa su proporcije u arhitekturi i kompozicijama na zidovima morale biti uravnotežene. Harmonija brojeva u proporcijama smatrana je odrazom božanskog poretka u svetu i imala je duhovno značenje.