Мотиви села у објективу
Драгану Стојнићу су најдраже фотографије које нису освојиле награде, а то су слике његових унука и праунуке, које не излаже
Село, природа и људска лица су дугогодишња опсесија Драгана Стојнића, фото-репортера из Приједора. Његово трагање и путовање кроз време, неистраженим пределима свога краја, али и светским меридијанима, траје пет и по деценија. Посебно су запажене Стојнићеве фотографије из Индије, Грчке, Србије, Хрватске, Румуније, Албаније, Македоније, Црне Горе… „На надморској висини, преко две хиљаде метара, у Црној Гори, снимао сам катуне, горштаке и овце на испаши. Фотографије из тог крајолика вишеструко су награђене, али је моје задовољство, оку и души, најважније,” описао је Стојнић мотиве, због којих се запутио у авантуру, планинским врлетима.
На изложби фотографија „Боје Балкана” приказао је и мотиве из села Лукомир, близу Коњица, које се налази на јужним падинама Бјелашнице, на 1.500 метара надморске висине. То је највише насељено место Босне и Херцеговине. Куће су камене, кров је од лима или дрвета. На основу стећака из 14. и 15. века верује се да је насељено пре више стотина година.
Ипак, највише награђених фотографија сеоске идиле Стојнић је снимио у своме крају, Приједору, на Сани, и Козари… Ова места најбоље познаје и зато су његове фотографије, настале у завичају, јединствено сведочанство о људима и времену.
На Фестивалу руралне фотографије у Осијеку, у конкуренцији више стотина аутора из Хрватске, Србије и БиХ, Стојнић је више пута добио прву награду. О томе каже:„То су мени веома драге награде за уметничке и документарне фотографије, али су ми најдраже оне које нису освојиле награде ни дипломе. То су фотографије мојих унука и моје праунуке, које нисам слао на конкурсе него чувам у породичним албумима”.
Стојнић је фотографијом интензивније почео да се бави пре тридесет година, мада је апарат заволео у дванаестој години. Тада је очевим фото-апратом снимио прве фотографије, а за 13. рођендан од њега на поклон добио апарат „Церто КН 35”, којег и сада чува. „Већ 1972. године зарадио сам за „Зенит Е” па „Зенит 12 XП” и „Практику МТЛ 5”. Тада сам почео озбиљније да се бавим фотографијом, што је подразумевало набавку лабораторије марке „Крокус”, за израду црно-белих фотографија.”
И сада ми је, испричао нам је Стојнић, дража црно-бела него колор фотографија, јер има безвременско трајање. „Фотографија у две боје, много боље исказује емоцију, шаље јаснију поруку, показује страст и вештину фотографа. Зато сам највише портрета урадио у црно-белој техници”, поверио нам се Стојнић, најпознатији фото-репортер у Приједору, глумац у више спотова и реклама, сарадник многих часописа, аутор неколико изложби у Приједору, Бањалуци, Новом Граду...
Драган је, заједно са сликаром Зораном Радоњићем из Приједора, и аутор документарних филмова „Приједорчани на Светском првенству у каратеу” ,„Грчкој у походе”, „Путујући по Египту”, „Шапат Индије” и „Боје Балкана”.
Анегдота с имењаком
Приликом познанства фото-репортера Драгана Стојнића с имењаком и познатим певачем, настала је анегдота коју радо препричава: „Он је гостовао у Приједорском позоришту. Приликом нашег упознавања, рекао је: ʼја сам Драганʼ, а ја сам одговорио да сам и ја Драган. Онда он каже, Стојнић, а ја узвратим исто. На то се популарни певач шансона насмејао и загрлио ме. После смо разменили бројеве телефона и поразговарали о породичним коренима.”
