Motivi sela u objektivu
Draganu Stojniću su najdraže fotografije koje nisu osvojile nagrade, a to su slike njegovih unuka i praunuke, koje ne izlaže
Selo, priroda i ljudska lica su dugogodišnja opsesija Dragana Stojnića, foto-reportera iz Prijedora. Njegovo traganje i putovanje kroz vreme, neistraženim predelima svoga kraja, ali i svetskim meridijanima, traje pet i po decenija. Posebno su zapažene Stojnićeve fotografije iz Indije, Grčke, Srbije, Hrvatske, Rumunije, Albanije, Makedonije, Crne Gore… „Na nadmorskoj visini, preko dve hiljade metara, u Crnoj Gori, snimao sam katune, gorštake i ovce na ispaši. Fotografije iz tog krajolika višestruko su nagrađene, ali je moje zadovoljstvo, oku i duši, najvažnije,” opisao je Stojnić motive, zbog kojih se zaputio u avanturu, planinskim vrletima.
Na izložbi fotografija „Boje Balkana” prikazao je i motive iz sela Lukomir, blizu Konjica, koje se nalazi na južnim padinama Bjelašnice, na 1.500 metara nadmorske visine. To je najviše naseljeno mesto Bosne i Hercegovine. Kuće su kamene, krov je od lima ili drveta. Na osnovu stećaka iz 14. i 15. veka veruje se da je naseljeno pre više stotina godina.
Ipak, najviše nagrađenih fotografija seoske idile Stojnić je snimio u svome kraju, Prijedoru, na Sani, i Kozari… Ova mesta najbolje poznaje i zato su njegove fotografije, nastale u zavičaju, jedinstveno svedočanstvo o ljudima i vremenu.
Na Festivalu ruralne fotografije u Osijeku, u konkurenciji više stotina autora iz Hrvatske, Srbije i BiH, Stojnić je više puta dobio prvu nagradu. O tome kaže:„To su meni veoma drage nagrade za umetničke i dokumentarne fotografije, ali su mi najdraže one koje nisu osvojile nagrade ni diplome. To su fotografije mojih unuka i moje praunuke, koje nisam slao na konkurse nego čuvam u porodičnim albumima”.
Stojnić je fotografijom intenzivnije počeo da se bavi pre trideset godina, mada je aparat zavoleo u dvanaestoj godini. Tada je očevim foto-apratom snimio prve fotografije, a za 13. rođendan od njega na poklon dobio aparat „Certo KN 35”, kojeg i sada čuva. „Već 1972. godine zaradio sam za „Zenit E” pa „Zenit 12 XP” i „Praktiku MTL 5”. Tada sam počeo ozbiljnije da se bavim fotografijom, što je podrazumevalo nabavku laboratorije marke „Krokus”, za izradu crno-belih fotografija.”
I sada mi je, ispričao nam je Stojnić, draža crno-bela nego kolor fotografija, jer ima bezvremensko trajanje. „Fotografija u dve boje, mnogo bolje iskazuje emociju, šalje jasniju poruku, pokazuje strast i veštinu fotografa. Zato sam najviše portreta uradio u crno-beloj tehnici”, poverio nam se Stojnić, najpoznatiji foto-reporter u Prijedoru, glumac u više spotova i reklama, saradnik mnogih časopisa, autor nekoliko izložbi u Prijedoru, Banjaluci, Novom Gradu...
Dragan je, zajedno sa slikarom Zoranom Radonjićem iz Prijedora, i autor dokumentarnih filmova „Prijedorčani na Svetskom prvenstvu u karateu” ,„Grčkoj u pohode”, „Putujući po Egiptu”, „Šapat Indije” i „Boje Balkana”.
Anegdota s imenjakom
Prilikom poznanstva foto-reportera Dragana Stojnića s imenjakom i poznatim pevačem, nastala je anegdota koju rado prepričava: „On je gostovao u Prijedorskom pozorištu. Prilikom našeg upoznavanja, rekao je: ʼja sam Draganʼ, a ja sam odgovorio da sam i ja Dragan. Onda on kaže, Stojnić, a ja uzvratim isto. Na to se popularni pevač šansona nasmejao i zagrlio me. Posle smo razmenili brojeve telefona i porazgovarali o porodičnim korenima.”
