Споменик од речи

Кључне речи њене каријере биле су село и вуна. Рођена је у Радобуђи код Ариља, у кући у којој су четири генерације гајиле култ земље. Добрилина мајка шила је и плела за две кћерке и сина. Рат, ослобођење, одузимање земље, присилни рад у задрузи (деда се обесио, отац умро у 38. години). Уписала се у средњу економску школу, а већ од шеснаесте је радила. У Београду је завршила туризам на Вишој економској школи и потом се, као стипендиста Чајетине, 1962. запослила на Златибору. Дошла је после школовања у Београду, у мрачно, блатњаво беспуће обележено патријархатом у коме је и сама рођена.

Једна изложба рукотворина у селу Сирогојну, намера Задруге да оснује погон домаће радиности по угледу на Драгачево, један сусрет у кући угледног проте Смиљанића, где је упознала будућег мужа Драгоша (1966. постају родитељи близанаца Марије и Милана), усмерили су Добрилин живот. У Земљорадничкој задрузи „Сирогојно” Добрила је руководила производњом и продајом рукотворина. Путује између Београда и Сирогојна, ноћу камионима, мотором, аутобусом, носи кутије са џемперима од фирме до фирме, нуди, хвали, облачи, показује. Увози аустралијску и исландску вуну, бира боје, осмишља мотиве инспирисане сеоским пејзажом. Колекције ствара ноћу, дању окупља жене, одобрава узорке и тако 35 година. Покрет плетиља проширио се у још двадесет села. Од 1965. ређају се изложбе, сајмови, ревије у Београду, по Југославији, по Европи, по Америци, Азији. Домаћи и инострани новинари и критичари у хиљадама текстова, радио и ТВ емисија хвале изворност мотива и врхунски квалитет – Сирогојно постаје препознатљиви бренд у Риму, Бриселу, Дизелдорфу, Паризу, Рејкјавику, САД. Плетећим иглама, народним рукотворинама и својим дизајном „слика које ходају” спајала је етно-традицију и умеће златних руку генерација златиборских жена са модним захтевима најразмаженијих муштерија и престрогих светских тржишта.

Спроводећи економску еманципацију златиборског краја, Добрила је спровела еманципацију жена. Добрилине плетиље су својим зарадама подигле комфорне куће, одшколовале децу, зарадиле пензију... Познавала је лично сваку од њих, име сваке плетиље било је на јакни, комплету, капи, прслуку, шалу – на свим вуненим комадима који су одлазили у излоге престижних робних кућа. Уз пројекат Добриле Смиљанић стало је велико спољнотрговинско предузеће „Интерекспорт” и 2.000 плетиља ужичког региона одлично је пословало уносећи промене у живот породица, села и региона у коме оживљава туризам. Музеј на отвореном „Старо село” основан је на њену иницијативу. Отворен је Дом и Музеј плетиља, библиотека-галерија, амбуланта.

Не зна се број продатих капута, јакни и џемпера, али се зна да су их носиле Индира Ганди, краљица Елизабета, Раиса Горбачов, Ђина Лолобриђида, амбасадорке, крунисане главе, супруге председника држава, политичарке, бројне уметнице... Оне су биле Добрилини гласовити промотери који су били опчињени љупким пејзажима, као са платна наивних сликара, дрвећем у цвату, планинским кућицама, птицама, лептирима, печуркама... Посебно су тим зовом за повратак природи очаравали оне који су живели у отуђеним, хладним мегалополисима, на неким другим, удаљеним континентима.

Њене плетиље су биле звезде модних ревија у Риму, Паризу, Њујорку, Београду, Загребу, Љубљани, Сарајеву... Добрила их је изводила на писту после ревије да увери публику да су стварне. Са њима се попела на модни Олимп, са њима је освојила сва могућа домаћа друштвена и стручна признања и многа до тада неосвојива, инострана, међу којима и награду Удружења италијанских креатора. Једна је од само 33 жене лауреата Унескове награде за просвећивање жена.

Захваљујући том непоновљивом подухвату једне изузетне личности, Добриле Смиљанић, и њених најближих сарадница, као што је Боса Росић, читав један крај је постао препознатљива туристичка Мека. Сирогојно је израсло у познато етно-село, у јединствен, оригиналан музеј на отвореном. Монографија „Добрила Сирогојно” драгоцен је експонат тог музеја, писани допринос баштини која је осмишљена, вреднована, сачувана за оне који ће доћи после нас. У тој монографији се налази записан драгоцени пелцер. Хоће ли бити слуха да други заостали крајеви Србије крену путем којим нас је мудро, храбро, страсно, посвећено повела наша, а светска Добрила?

Није лако подићи некоме за живота споменик од речи. Добрила је за живота добила монографију аутора Зорана Јевремовића, која у наслову има само две речи. Име једне жене и име једног забаченог планинског села – „Добрила Сирогојно” – које идеално одражавају оно што су та личност, Добрила Смиљанић, и то српско село били у том златиборском крају, у Србији, у Југославији, у Европи, у свету... Издавач је Музеј на отвореном „Старо село Сирогојно”, уредница књиге је директорка Светлана Ћалдовић Шијаковић, рецензенткиња етнолог Боса Росић, Добрилина сарадница. Не треба наглашавати колико је било захтевно ставити међу корице, на 260 страна, читав живот једне по свему изузетне личности: Добрила је на мапи света вуненим нитима извезла име Сирогојна, спроводећи у њему, деценијама, својеврсну просветитељску револуцију.