Spomenik od reči
Ne zna se broj prodatih kaputa, jakni i džempera pletilja sa Zlatibora, ali se zna da su ih nosile Indira Gandi, kraljica Elizabeta, Raisa Gorbačov, Đina Lolobriđida, ambasadorke, krunisane glave, supruge predsednika država, političarke, umetnice
Ključne reči njene karijere bile su selo i vuna. Rođena je u Radobuđi kod Arilja, u kući u kojoj su četiri generacije gajile kult zemlje. Dobrilina majka šila je i plela za dve kćerke i sina. Rat, oslobođenje, oduzimanje zemlje, prisilni rad u zadruzi (deda se obesio, otac umro u 38. godini). Upisala se u srednju ekonomsku školu, a već od šesnaeste je radila. U Beogradu je završila turizam na Višoj ekonomskoj školi i potom se, kao stipendista Čajetine, 1962. zaposlila na Zlatiboru. Došla je posle školovanja u Beogradu, u mračno, blatnjavo bespuće obeleženo patrijarhatom u kome je i sama rođena.
Jedna izložba rukotvorina u selu Sirogojnu, namera Zadruge da osnuje pogon domaće radinosti po ugledu na Dragačevo, jedan susret u kući uglednog prote Smiljanića, gde je upoznala budućeg muža Dragoša (1966. postaju roditelji blizanaca Marije i Milana), usmerili su Dobrilin život. U Zemljoradničkoj zadruzi „Sirogojno” Dobrila je rukovodila proizvodnjom i prodajom rukotvorina. Putuje između Beograda i Sirogojna, noću kamionima, motorom, autobusom, nosi kutije sa džemperima od firme do firme, nudi, hvali, oblači, pokazuje. Uvozi australijsku i islandsku vunu, bira boje, osmišlja motive inspirisane seoskim pejzažom. Kolekcije stvara noću, danju okuplja žene, odobrava uzorke i tako 35 godina. Pokret pletilja proširio se u još dvadeset sela. Od 1965. ređaju se izložbe, sajmovi, revije u Beogradu, po Jugoslaviji, po Evropi, po Americi, Aziji. Domaći i inostrani novinari i kritičari u hiljadama tekstova, radio i TV emisija hvale izvornost motiva i vrhunski kvalitet – Sirogojno postaje prepoznatljivi brend u Rimu, Briselu, Dizeldorfu, Parizu, Rejkjaviku, SAD. Pletećim iglama, narodnim rukotvorinama i svojim dizajnom „slika koje hodaju” spajala je etno-tradiciju i umeće zlatnih ruku generacija zlatiborskih žena sa modnim zahtevima najrazmaženijih mušterija i prestrogih svetskih tržišta.
Sprovodeći ekonomsku emancipaciju zlatiborskog kraja, Dobrila je sprovela emancipaciju žena. Dobriline pletilje su svojim zaradama podigle komforne kuće, odškolovale decu, zaradile penziju... Poznavala je lično svaku od njih, ime svake pletilje bilo je na jakni, kompletu, kapi, prsluku, šalu – na svim vunenim komadima koji su odlazili u izloge prestižnih robnih kuća. Uz projekat Dobrile Smiljanić stalo je veliko spoljnotrgovinsko preduzeće „Intereksport” i 2.000 pletilja užičkog regiona odlično je poslovalo unoseći promene u život porodica, sela i regiona u kome oživljava turizam. Muzej na otvorenom „Staro selo” osnovan je na njenu inicijativu. Otvoren je Dom i Muzej pletilja, biblioteka-galerija, ambulanta.
Ne zna se broj prodatih kaputa, jakni i džempera, ali se zna da su ih nosile Indira Gandi, kraljica Elizabeta, Raisa Gorbačov, Đina Lolobriđida, ambasadorke, krunisane glave, supruge predsednika država, političarke, brojne umetnice... One su bile Dobrilini glasoviti promoteri koji su bili opčinjeni ljupkim pejzažima, kao sa platna naivnih slikara, drvećem u cvatu, planinskim kućicama, pticama, leptirima, pečurkama... Posebno su tim zovom za povratak prirodi očaravali one koji su živeli u otuđenim, hladnim megalopolisima, na nekim drugim, udaljenim kontinentima.
Njene pletilje su bile zvezde modnih revija u Rimu, Parizu, Njujorku, Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu... Dobrila ih je izvodila na pistu posle revije da uveri publiku da su stvarne. Sa njima se popela na modni Olimp, sa njima je osvojila sva moguća domaća društvena i stručna priznanja i mnoga do tada neosvojiva, inostrana, među kojima i nagradu Udruženja italijanskih kreatora. Jedna je od samo 33 žene laureata Uneskove nagrade za prosvećivanje žena.
Zahvaljujući tom neponovljivom poduhvatu jedne izuzetne ličnosti, Dobrile Smiljanić, i njenih najbližih saradnica, kao što je Bosa Rosić, čitav jedan kraj je postao prepoznatljiva turistička Meka. Sirogojno je izraslo u poznato etno-selo, u jedinstven, originalan muzej na otvorenom. Monografija „Dobrila Sirogojno” dragocen je eksponat tog muzeja, pisani doprinos baštini koja je osmišljena, vrednovana, sačuvana za one koji će doći posle nas. U toj monografiji se nalazi zapisan dragoceni pelcer. Hoće li biti sluha da drugi zaostali krajevi Srbije krenu putem kojim nas je mudro, hrabro, strasno, posvećeno povela naša, a svetska Dobrila?
Nije lako podići nekome za života spomenik od reči. Dobrila je za života dobila monografiju autora Zorana Jevremovića, koja u naslovu ima samo dve reči. Ime jedne žene i ime jednog zabačenog planinskog sela – „Dobrila Sirogojno” – koje idealno odražavaju ono što su ta ličnost, Dobrila Smiljanić, i to srpsko selo bili u tom zlatiborskom kraju, u Srbiji, u Jugoslaviji, u Evropi, u svetu... Izdavač je Muzej na otvorenom „Staro selo Sirogojno”, urednica knjige je direktorka Svetlana Ćaldović Šijaković, recenzentkinja etnolog Bosa Rosić, Dobrilina saradnica. Ne treba naglašavati koliko je bilo zahtevno staviti među korice, na 260 strana, čitav život jedne po svemu izuzetne ličnosti: Dobrila je na mapi sveta vunenim nitima izvezla ime Sirogojna, sprovodeći u njemu, decenijama, svojevrsnu prosvetiteljsku revoluciju.
