Запис о једном дану
Сваког 12. фебруара од 1962, када је отпочело посвећивање Бранку Миљковићу, његова песничка сабраћа говорила су своје стихове, ослоњени једном руком на сиви гробни мермер са барељефом песника, који су тог дана звучали антологијски
Дванаестог фебруара 2026. поред гробног обележја принца песника, како га је са правом крунисао критичар Мухарем Первић, у Београду је било ведро, готово летњи дан, са белим праменовима који су се мешали са плаветнилом у облацима. У непрозирној тишини одјекивали су стихови Бранка Миљковића из песме „Поезију ће сви писати” из последње збирке Порекло наде (1960). Стихови су изговорени патетично, женским гласом, али довољно потресно и осећајно, са завршним акордом: „Истина ће присуствовати у свим речима / [...] ја на себе примам осуду пропевале гомиле: / ко не уме да слуша песму слушаће олују”. И тако су сваког дванаестог фебруара од 1962, када је отпочело посвећивање Бранку Миљковићу, његова песничка сабраћа говорила своје стихове, ослоњени једном руком на сиви гробни мермер са барељефом песника, који су тог дана звучали антологијски. Говорили су и онај анонимни латинични аутограф (запис), поруку једне жене, остављену на гробном обележју (1961), сачувану у оставини песника: „Драги мој пјесник, / Уморна сам од живота. Много сам уморна и дошла сам ту да нађем снаге да бих издржала. Ти ниси издржао, али твој гроб јаче од свега говори да је потребно издржати. Нећу заборавити тебе – никад.”
Епитаф, из збирке Порекло наде „Уби ме прејака реч” уклесан је на водоравној мермерној плочи: то је онај песник који је имао пуних 26 и у тренутку смрти у Загребу, 12. фебруара 1961. тек начео 27. годину; који је за свега седам година објавио три збирке песама и прегршт есеја, критика и превода; чија биографија са трагичним удесом и крајем је увек на савести када се пише или говори о његовој поезији. Та смрт је била болни одјек у души талентоване друге песничке генерације шездесетих година 20. века, која је имала своју књижевну и судбинску стазу од Кнез Михаилове улице до Калемегдана – била је то својеврсна перипатетичарска стаза Б. Миљковића и његових пријатеља из групе неосимболиста: Драгана Колунџије, Петра Пајића, Милована Данојлића, Звездана Јовића, Драгана Јеремића, Жике Лазића, Косте Димитријевића, Вере Србиновић, Велимира Лукића... Али и оних који су му били блиски: Луке Прошића, Божидара Шујице, Матије Бећковића, Петра Џаџића, Танасија Младеновића, Милице Николић, Данила Киша, Мирка Ковача, Радована Павловског... Као и оних из загребачког књижевног круга: Миливоја Славичека, Ирене Вркљан, Златка Томичића, Славка Михалића... И његових Нишлија Видосава Петровића, Димитрија Миленковића и др. Али тај непревазиђени, судбински епитаф универзалног значења и слојевитих конотација, у ствари је епитаф за све песнике ма где били и којим језиком говорили и писали. Он има своју предисторију, генезу, настанак, о чему пише Златко Томичић (1930–2008), хрватски песник, у чланку „Једна необјављена пјесма” („Књижевне новине”, 17, бр. 295, Београд, 18. 2. 1967, стр. 5), а који је у ствари објашњење и коментар писма Б. Миљковића, писаног латиницом, њему упућеног 15. јануара 1960. из Београда: „С пјесником Бранком Миљковићем сам се упознао у Београду 1956. године. У току пет година нашег дубоког пријатељства често смо се посјећивали. Он је долазио к мени у Загреб, а ја к њему у Београд и знали смо један у другога остајати каткада и дуље времена (по десет, двадесет, мјесец дана). Кад је он био у Београду а ја у Загребу, дописивали смо се; нисмо редовно и често, али зато смо увијек срдачно и искрено измењивали своје наклоности и мисли. Бранка је из наше средине нестало има већ шест година (издахнуо је у Загребу 12. вељаче 1961. године). Тринаест мјесеци прије тог несретног датума стигло ми је једног дана Бранково писмо. Било је то тачно 16. сијечња 1960. године. Омотница је садржавала само један једини лист папира. На њему је била отипкана пјесма. Пјесми бијаше наслов ’Епитаф’, а испод тога, на десној страни, посвета: ’За мене и тебе, драги Златко’. Пјесма – коју овдје прилажем – имала је девет редака, од тога су у четврти редак дошла слова ’це’ (наставак од ’пти’ – растављене ријечи тј. ’птице’ из трећег ретка) и у седми редак слова ’рени’ (наставак од ’поми’ – настављене ријечи из шестог ретка, тј. „помирени”). Пјесма је била потписана писаћим стројем: ’Бранко Миљковић’, а испод тога је Бранко руком црнилом написао, укосо, према десно нагоре: ’Воли те твој брат Бранко.’ У врху папира је покојни Бранко написао још црнилом: ’Златку Томичићу’. Осим тога, додао је још црнилом испод ријечи ’воли те твој брат Бранко’ сљедеће: ’Смрт и смрт у нади и открићу – Тин: Очајавај сав и умри – Шекспир: Неко мора умрети, а да се није спасао.’
С лијеве стране, испод текста пјесме, Бранко је нацртао неких 25 мањих и већих крижева. Изнад крижева је написао (такође све руком): ’Гробље крај мора.’ Испод крижева је написао: ’Где је море?!’ Испод тога је повукао стријелу, а испод стријеле ријечи: ’Тин: Поред моје главе свако је гробље крај мора.’
И то је било цијело Бранково писмо. Пјесму ’Епитаф’ Бранко Миљковић никада није објавио. Но он је штампао у збирци Порекло наде (Лyкос, Загреб, 1960) у циклусу ’Смели цвет’, стр. 52, само последњи редак, који гласи ’Уби ме прејака реч’, под истим насловом (’Епитаф’), откуда је та пјесма, односно поетски афоризам познат читаоцима. Нисам никада упитао Бранка зашто је одбацио остале стихове те пјесме и у збирци тискао само последњи стих. Вјероватно зато што је Бранко пјесму ’Епитаф’, написану и послану 15. сијечња 1960. године написао само за мене, као писмо – што та пјесма, заједно са свим додацима, горе цитираним, заправо и јест. Тако сам ја ту пјесму схватио и зато се и нисам чудио што је Бранко није никада објавио, него само последње четири ријечи те пјесме и зато га никада о томе и нисам питао. Како сматрам да пјесма није сасвим приватног карактера, него, дапаче, данас – након Бранкове смрти кад су се све ствари измјениле – добива сасвим други значај и постаје важна у изучавању његове филозофије и трагедије његове животне судбине – и као постхумни кључ истине и као њено предодређење – ја се усуђујем објавити је и учинити приступачном јавности.”
АНТРФИЛЕ
Епитаф
За мене и тебе, драги Златко
За живота урезах у свој камен ово биље и звезде без ноћи.
Ко може да изгази мој врт.
Усекох и птицу у камен звездовит. Погибох од птице.
Ко у сну спава не сања. Падох.
Земља паде на мене. Падосмо једно на друго помирени.
Брате, позајмљујем ти име; оно ми више не треба.
Уби ме прејака реч.
